Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Pre par dana sam pričao o seriji koja me je oborila s nogu i muzici koja je korišćena kao naslovna tema. Kako su epizode odmicale, utisak se samo pojačavao. A ja sam sve više uživao u fenomenalnom izboru muzike koja je pratila događaje na ekranu. Najzad, nije za džabe T-Bone Burnett ono što jeste – majstor da ukomponuje kvalitetnu muziku raznih žanrova u savršenu celinu, koja teče kao reka.
Iznenađenje je, neočekivano, došlo na kraju.
Već sam pominjao da sam jedan deo života proveo radeći u disko klubovima. Ne ponosim se nešto time da bih tu epizodu stavio u CV, ali nije bilo ni loše. Lova je bila sasvim solidna & neoporezovana, isplaćivala se na vreme, a riba je bilo koliko ti duša ište. Ako zanemarimo tradicionalno zagušljive prostorije koje su smrdele na duvanski dim, alkohol & znoj, moj najveći problem je bila muzika koju sam morao da puštam. Trebalo je izdržati svakodnevno udaranje jednoličnog ritma u mozak. Jedva sam čekao fajront, da pristignu dežurni alkosi i zamole me da na kraju pustim nešto od roka, da provetrimo mozak. 
To je imalo i jednu dobru stranu: rano sam naučio da se neću ‘leba najesti puštajući ljudima ono što volim da slušam. 
Zove me Vule pre neki dan…
– Jesi li gledao seriju?
– Koju?
– Ono što sam ti doneo prošle nedelje.
– A, True Detective…
– Moraš!
Kada mi on kaže da moram, to znači da je nešto jako dobro. Glavnu zvrčku ostavio je za sam kraj razgovora.
Noć je dobro odmakla. Još sam budan. I još zadovoljno predem, što mi se retko dešava. Stigao sam da napišem prilog i neću da mislim o sutrašnjem danu. Ni o novom tekstu. Red je da se opustim i častim sebe.
To sa opuštanjem ne ide uvek kako bih hteo, pa rešim da pogledam neki od mnogobrojnih filmova koji mesecima čame čekajući da ih pustim. Odlučim se za Stand Up Guys, sve rečunajući da neće valjda Pacino & Walken da me zajebu.
Nisu oni, režiser je to uradio. 
Dok raspremam krevet za spavanje, kreće špica sa onima koji su dali pare za snimanje filma. To me, ionako, ne zanima. A onda, neočekivano, čujem fankoidni ritam prekriven drhtanjem violina i čoveka koji me momentalno podseti na Orisa Reddinga kako peva stihove:
Cold, cold eyes upon me they stare
People all around me and they’re all in fear
They don’t seem to want me but they won’t admit
I must be some kind of creature up here having fits
U, jeee, šta ovo beše? 
U vreme priprema prvog globalnog koncerta Live Aid jula 1985. godine, organizatori su imali sjajnu ideju. Predložili su Micku Jaggeru i Davidu Bowieu da upriliče zajednički nastup kakav do tada nije viđen na pozornicama: jedan od njih je trebalo da bude u Londonu, a drugi u Americi i da zajednički izvedu neku pesmu. Ideja je propala jer tehnički nikako nije mogla da se izvede sinhronizacija zbog kašnjenja signala. Umesto toga, ostao nam je zajednički singl & promotivni spot.
Izbor pesme nije bio senzacija. Odabrana je Dancing in the Street, što beše prvi hit za grupu Martha & The Vandellas (1964) i, ujedno, jedna od ključnih pesama u formiranju Tamla Motown zvuka.
Imaju li Bowie & Jagger još nečega zajedničkog? Imaju, itekako, mada se, do skora, nije baš znalo. Voleli su istu čokoladu. 
Doduše, nije se odazivala na ime Milka. Njeno ime je Claudia Lennear.
Lilka se vratila iz Beograda. Uvek kada je odlazila kod bake & deke, donosila je neku muziku. Dobro je da se i sećam tih trenutaka. Bili smo klinci i još smo išli u osnovnu školu. Ovoga puta donela je novi singl. Bio je to neki potpuno nepoznati tip. Drečavi žuti omot singlice je naprosto mamio da ga pažljivo proučim. Na njemu je bio kul frajer sa cvikerima i bradicom. Falilo mu je pola glave, a umesto kose, da se popuni praznina, videle su se neke planinčine.
Najčudniji je bio naziv pesme, Tokoloshe Man. I muzika je bila čudna. Ništa mi nije bilo jasno. 
Kako vreme prolazi, ovo pisanje postaje sve zabavnije. Barem meni. Odvuče me na potpuno neočekivana mesta, probudi mi sećanja & oživi asocijacije na neko vreme koje je bilo sasvim drugačije od današnjeg. Bilo je manje svakodnevnih senzacija & više zabave, a ženske se nisu muvale u četovima, na Fejsu ili slanjem SMS poruka.
Danas sam zalutao na sam početak veselih osamdesetih. Gledao sam dokumentarac u kome Martin Ware (Human Legue, Heaven 17) objašnjava kako su radili produkciju u to vreme i dobijali čudesne zvuke iz modularnih sintisajzera. Jer, polifonih nije bilo, tek su počeli da se pojavljuju.
Bili su opsednuti tehnologijom kao i mi danas, samo malo drugačije. I primitivnije, jer nije bilo semplovanja – lepile su se magnetofonske trake da bi se dobili specijalni efekti. 
U julu 1967. godine, na vrhu top lista širom sveta šepurili su se Beatlesi sa svojim antologijskim albumom Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band. Što se mene tiče, mogli su na prvom mestu da ostanu još godinu dana jer taj album, u to vreme, teško da se mogao uporediti sa bilo čime što je do tada snimljeno.
A onda se pojavila pevačica koja ih je za tili čas oduvala sa trona.
Zvala se Bobbie Gentry.
Znate li šta je “pravilo trećeg albuma”? To je trenutak kada se mnogo autora saplete o sopstvene noge. Mnogi od toga ne uspeju nikada više da se oporave i nestanu sa scene.
Objašnjenje ovog pravila je vrlo jednostavno: imaš ideje, napišeš gomilu pesama, okupiš ekipu, vredno radite i, ako imate sreće, snimite album sa najboljim pesmama. Publika se primi, život promeni na bolje, krene žurka bez kraja. I koncerti na kojima se proveri ostatak pesama, da li “rade”. Snimiš drugi album, sve postaje još luđe, na sedmom si nebu i misliš da je celi svet tvoj. A onda iskusni menadžment kaže: “Slušajte dečki, mi smo dugo u biznisu, ako želite i dalje da letite, morate nešto da menjate. Ne možete zauvek prodavati istu foru…”
Tako krene snimanje trećeg albuma, dodaj ovo, dodaj ono što nije bilo na prethodnim, očekivanja su velika, marketinška mašinerija ih podgreva i… To više nije ono što je nekada bilo, a zakucavanje glave o zid je manje ili više bolno. Kako se kome zalomi.
Pravilo trećeg albuma dešava se i najvećima.
Kada god imam vremena, pogledam emisiju Later… with Jools Holland. Zabavna & šarmantna stvar, svirka uživo u kojoj nema prevare i izazov za sve one koji misle neortodoksno kada je muzika u pitanju. Baš kao što i mi ovde radimo.
Najbolje od svega je što mi Jools, po pravilu, uvek provali nekog izvođača na koga ne bih obratio pažnju. Ipak je on u centru muzičkih zbivanja. A ja, kao svaki opsesivni muzički manijak, uredno pribeležim ono što mi se učini interesantnim.
Istraživanje sledi kasnije, kada se uzbuđenje stiša.