Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Znate svi onu poslovicu da put do muškog srca vodi preko stomaka. Vešte žene znaju to da iskoriste na pravi način. Još ako je muškarac težak čiraš koji se godinama nosi sa svojom stomačnom boljkom, onda se priča završava još lakše.
Ko još ne želi da se oslobodi bola & mučnine koja ga pritiska?
Čitaoci koji redovno prate ovu rubriku prisetiće se kako sam pisao hvalospeve o muzičkom umeću & nadarenosti mlađanog JR Augusta. I tako stigao do Zaboka. Da citiram samog sebe:
What the fuck is Zabok, pomislim. A Gugao, kao da čita moje misli, izbaci rezultat: vukojebina sa manje od devet tisuća duša u Zagorju, za koju i najveći deo Hrvata ne zna da postoji, a kamoli Srbi.
Na pljuckomet od Zaboka nalazi se Grabovec, selo sa “dvesto kućanstava & oko šesto pedeset stanovnika”.
U njemu se rodio Tomislav Goluban, a ženske gaće iz naslova su samo tu da vas namame da čitate dalje. 
Gledam da prekratim ovaj sticky & slimy dan dišući na škrge. Definitivno, visoke temperature i ja nismo u ljubavi. Mislim o nekoj konobi, povetarcu koji me hladi, ‘ladnom pićencetu & opuštenoj atmosferi. I easy listening muzici, bez toga ugođaj ne bi bio kompletan. E, sanak pusti, more je još dalje nego što je bilo prošle godine. 
Prelistavam tisak i naletim na reklamu za Avantgarde Jazz Festival u Rovinju. Preplave me sećanja na vreme kada se tamo išlo u dobar provod. Ko je još razmišljao o kupanju pored gušta ispijanja raznih vrsta Malvazije.
What’s it gonna take
Are we gonna forever
Make the same mistake
Nisu svi rokeri kao Stonesi, da nam se čini da nikada neće otići u penziju. Većina onih manje značajnih završi karijeru relativno rano, pa nastavi da živi od sasvim uobičajenih poslova. Vreme prolazi, kosa opada, na instrumentima se nahvata prašina, a često im ni rođena deca ne veruju šta su sve radili u mladosti. 
S vremena na vreme pojavi se neko novo ime za koje se ispostavi da je nastavak onoga što se dešavalo nekoliko decenija ranije.
Volim egzotične žene. L. mi je rekla da će me to, jednoga dana, skupo koštati. Valjda je samo htela da me uplaši i privuče pažnju na sebe. Nije znala da nisam plašljiv. 
Kako egzotika slabo uspeva u našim krajevima, moji flertovi se svode na žene sa raznih meridijana koje pevaju. Tu nema nikakve opasnosti: ako mi se ne dopadnu, lete u kanticu za đubre, zauvek. I niko nije povređen. 
E, za ovu, do skora, nisam znao.
Moji Moravci bi rekli: mlogo lepo, al’ nema nigde! 
Jasno se sećam kako je sve počelo…
Boys, now the times are changing
The going could get rough
Boys, would that ever cross your mind?
Boys, are you contemplating moving out somewhere?
Boys, will you ever find the time?
“A helyzet fokozódik“, glasi kultna rečenica koju izgovara Jožef Pelikan, glavni junak crnohumornog mađarskog filma “Krunski svedok” (A tanú, 1969). U slobodnom prevodu to bi, otprilike, značilo “Situacija se zaoštrava”. I, kao što se u životu obično dešava, malo vremena je trebalo da uđe u svakodnevni govor naših komšija. Ajd’ što su se oni navukli, primetio sam da je i ja često potežem od trenutka kada sam prvi put odgledao taj film.
Kao da mi nije dovoljno replika iz domaćih fimova.
A kada se situacija dovoljno zaoštri, u nastavku svašta može da se desi. Upravo o tome govori današnja pesma.
Onomad pustismo čak dve pesme grupe Black Sabbath u razmaku od nekoliko dana, pa sam pomislio da smo sa njima završili za sva vremena na Suštini pasijansa. Tako bi i ostalo da nisam čačkao po novim albumima. Samo sam ovlaš preleteo očima preko naslova Brownout Presents Brown Sabbath i refleksno krenuo dalje sve dok nisam stisnuo kočnicu.
– Stani, bajo – rekoh sam sebi – uz naslov je pisalo funk & psihodelija? Da li sam to dobro video?
Jedna od luđih stvari koje sam učinio u životu je odlazak u Wales. Znam koji me je đavo terao da odem tamo, a frka me je uhvatila tek kada sam stigao. Velšani govore jezikom koji je potpuno nerazumljiv i nema nikakve veze sa engleskim, pa sam se osećao poprilično izgubljeno. Od Londona me je delilo nekoliko stotina kilometara, a od doma nekoliko hiljada. Tada sam se prvi put zapitao gde sam to zaista došao. 
Nije uopšte bilo opasno, a ljubazni domaćini su mi objašnjavali kako veoma drže do svog identiteta, jezika & tradicije, jer su oni starosedeoci na Ostrvu. I kako Ujedinjeno Kraljevstvo i nije tako ujedinjeno kako sam ja do tada mislio. 
Uz mnogo piva & lokalne pesme sve se dobro završilo. I kada god se prisetim tog putovanja, poželim ponovo da odem.
Ne desi se tako često da prva pesma koju grupa napiše postane hit. Još ređe da je snimi u čak tri različite verzije pre no što završi na albumu.
Interesantna neka pesma, a? 