Author: Peacock

Ljudi duginih boja

Iznenađenjima nikad kraja: neprekidno otkrivamo neke muzičke dragulje koji su uspeli da nam promaknu u vreme kad su nastali. Život je očigledno prekratak za svu dobru muziku koju bismo hteli da čujemo…

Možda vam se čini, čitajući naše tekstove, da smo svi mi ljudi koji žive u nekakvom džuboksu u kome se neprestano vrti dobra muzika. Tak utisak je jako varljiv, jer imamo i sopstvenih obaveza, pa se često desi da danima i ne slušamo muziku. Kako hleb koji jedemo zarađujemo glavom, svaki povratak u rutinu koja podrazumeva nenametljivu zvučnu kulisu koja ne remeti koncentraciju jedva dočekamo.

Ostaje nam samo da se prisetimo gde smo prethodnog puta stali i šta smo u međuvremenu propustili.

Odavno više nemamo vremena da se upuštamo u detaljna preslušavanja i istraživanja kao što smo to nekada činili.

Nastavite sa čitanjem… “Ljudi duginih boja”

Ljubav je kao kiseonik

“Važno da je slatko”, glasila je jedna od parola muzičke industrije sedamdesetih. Poigravanje na granicama kiča i rastezanje fraza iz “pravog” hard rock miljea doživelo je svoj vrhunac u repertoaru dobro očešljanih dugokosih mladića koje je televizija na Ostrvu protežirala.

Mistifikacija i medijske priče oduvek su bile sastavni deo muzičke industrije. Recimo, onomad u Londonu, dok smo se svi mi u SFRJ pržili na novi talas, jedva da sam pronašao nekoga od vršnjaka koji je znao šta je to. Retki su u to vreme čuli za Sex Pistolse, a na pomenu The Clash, The Jam ili The Stranglers su samo slegali ramenima. Njihov pogled na muzički svet je bio ograničen na televizijsku emisiju Top of the Pops u koju su moji junaci slabo zalazili.

Bio sam prilično razočaram.

Nastavite sa čitanjem… “Ljubav je kao kiseonik”

Molba

Retko mi se dešava da na nekom albumu sretnem imena koja znam, a za samu grupu po prvi put čijem. Vođen znatiželjom, otrkrio sam neke vrlo interesantne stvari.

Sa reizdanjima nekih retkih albuma se nikada ne zna kakav će utisak da izazovu na mene. No, ima i onih koji znaju da me iznenade. Jedini album britanske grupe Eclection je nekada bio istinski raritet do svog ponovnog objavljivanja. Ispostavilo se da je to bio odličan potez, jer je u pitanju jedan od nepravedno zanemarenih dragulja britanskog folk rocka sa kraja šezdesetih.

Ako za grupu uopšte možemo kažemo da je britanska jer sve što se dešavalo oko nje je pomalo čudno.

Nastavite sa čitanjem… “Molba”

Uhvati vetar

Inventivne šezdesete… Kako se šta sa jedne strane Atlantika pojavljivalo, tako je morao da usledi odgovor s druge strane.

Pojava Boba Dylana početkom šezdesetih bila je ozbiljan potres u tadašnjem muzičkom svetu. Njegove pesme su bile dugačke, pune netipičnog nativa uz korišćenje pesničkog jezika punog stilskih figura, o škakljivim stvarima je govorio direktno i bez pardona, a demonstrirao je lakoću izvođenja – za nastup mu je bila potrebna stolica, usna harmonika i gitara. Dva važna albuma Freewheelin’ Bob Dylan (1963) i The Times They Are A-Changin’ (1964) su brzo pronašli put do publike.

Britanci su malo sporije odreagovali na trend koji je Dylan uspostavio.

Nastavite sa čitanjem… “Uhvati vetar”

Letnji povetarac

Leto je na isteku, uz možda još poneko malo iznenađenje koje će nam prirediti pre nego što se potroši. Taman da se prisetimo starog sna o idili letnjih dana na mestima kojima ni vrućina ne može ništa.

Ne znam kako ste vi podnosili letnje vrućine koje su nas snašle. Nama, “prirodnim plavušama”, nimalo nije lako čim termometar prebaci 30 stepeni. U tom trenutku nam se učini da nas Sunce naprosto lovi svojim zracima, a dnevne aktivnosti se pretvaraju u potragu za hladovinom jer nema šanse da se sačuvamo i nabacimo na sebe nekakvu fancy bojicu već samo neku vrstu ružičaste koja podseća na viršlu tek izvađenu iz pakovanja.

Zato nam je duša “crna”.

Nastavite sa čitanjem… “Letnji povetarac”

Koncert za ljubavnika/ljubavnicu

Nemojte da grešite dušu i da bluegrass svrstavate u muziku prazilukovića. Pre svega, to je veoma zanimljiv spoj raznih uticaja muzike doseljenika. A potom, to je neverovatan poligon mnogih velemajstora na žičanim instrumentima.

Iako ga najčešće smatraju podvrstom country muzike, bluegrass je više od toga. Ukorenjen u tradicionalnoj muzici koju su prvi doseljenici u Ameriku poneli iz svojih domovina, zgodan je miks žanrova iz Engleske, Škotske, Irske i Velsa koji su stopili, vremenom, sa uticajima nove sredine, pre svega jazzom. Od njega je pokupljena sloboda u interpretaciji i sklonost muzičara ka improvizaciji.

Uobičajeno je da se svira na akustičnim, žičanim instrumentima, a poslednjih par decenija doživljava renesansu. Danas više nije neobično da se čuju i izvođači koji su se donekle elektrificirali.

Nastavite sa čitanjem… “Koncert za ljubavnika/ljubavnicu”

Odvešću te tamo

One velike i prave pesme uvek se vraćaju.

Uprkos pozamašnom broju godina (82), Mavis Staples i dalje ne miruje. Ove godine je objavila dva albuma, jedan studijski i jedan uživo, koji su, sasvim očekivano, poslastica za svačije uši. No, oni su bili samo povod da se latim snimaka The Staples Singers, porodične manufakture čije sam pesme otkrivao i u njima uživao tokom sedamdesetih.

Malo biografskih podataka nije na odmet.

Nastavite sa čitanjem… “Odvešću te tamo”

Sve ono što nisam

Malo je falilo da na grupu The Grapes of Wrath, zbog sopstvenih predrasuda, uopšte ne obratim pažnju. A to bi mi bila velika greška.

Roman Johna Steinbecka “Plodovi gneva” (The Grapes od Wrath) jedna je od najmučnijih knjiga koje sam ikada pročitao. Nekada je, čini mi se, bio deo obavezne lektire u srednjim školama jer je slao ideološku poruku (“vidite deco šta kapitalizam radi dobrim i poštenim ljudima”). Steinbeck je davno (prvo izdanje je izašlo 1939. godine) fenomenalno anticipirao nevidljive sile koje upravljaju našim životima.

Otuda se i danas mnogi trude da se Steinback i njegove knjige što manje pominju, bez obzira na to da je 1962. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Nastavite sa čitanjem… “Sve ono što nisam”

Domaće

Retki su oni koji posle pedeset godina rada uspeju da zadrže vitalnost i imaginaciju koja ih je krasila u mladosti.

Na samom kraju šezdesetih desila se u Britaniji čudna stvar – grupa mladih i talentovanoh muzičara počela je da svira muziku ukorenjenu u domaćem folku (da ne kažem narodnjacima) na elektrificiranim instrumentima. Sasvim neočekivano, prihvatila ih je i rock publika, pa se može reći da su Fairport Convention u tom trenutku izvršili pravu malu muzičku revoluciju. Ubrzo su dobili i konkurenciju – videvši da Fairportima dobro ide, u sličnu priču su se upustili i Steeleye Span.

Nama je ostalo samo da uživamo u radovima obe grupe.

Nastavite sa čitanjem… “Domaće”

Balkon

Nekada me zateknu pesme iz država koje i nemaju neku veliku muzičku tradiciju. To ne znači da su slabe.

Za par nedelja će se u gradu u kome živim održati tribina koja će se baviti šezdesetima. Organizator me je zamolio da napravim zvučnu kulisu i progovorim koju o tom vremenu iz mog ugla. Normalno, nije mi ta obaveza teško pala jer mogu o tom vremenu da pričam danima, a izbor muzike je relativno lak. Ipak, iako bih iz rukava odmah mogao da izbacim par stotina relevantnih pesama koje će svi prisutni prepoznati, nije zgoreg i da napravim mali podsetnik.

Ionako mi je slušanje muzike iz tog vremena uvek veliko zadovoljstvo, a nikada nije zgoreg da se vratiš u detinjstvo i ranu mladost. Rolling on the floor laughing

Nastavite sa čitanjem… “Balkon”