Author: Peacock

Ovo slušanje će da potraje. Skuvajte kafu ili, još bolje,
naspite neko pićence.

Kako sam izašao iz puberteta, izašao sam i iz komplikovane muzike uz koju se lepila etiketa progressive. Iako se prva polovina sedamdesetih pamti po dominaciji tog pravca i mnogim brilijantnim albumima, kako je vreme odmicalo, tako je postajala sve dosadnija. A često i sama sebi cilj, pa su albumi sve više ličili na veštačke konstrukcije virtuoznih muzičara koji su na silu pokušavali da nadmaše sami sebe.

Dobrih petnaestak godina se na toj sceni ništa značajno nije dešavalo, a onda se pojavila hrpa novih i interesantnih bendova koja je inspiraciju nalazila u zlatnom periodu prog-rocka. Doduše, sa novim zvukom & načinom razmišljanja i prilagođeni novoj tehnologiji koja se, u međuvremenu, razvila.

Ja sam se i dalje držao starih i proverenih prog ljubavi iz mladosti.

Nastavite sa čitanjem… “Vrata”

If I listened long enough to you
I’d find a way to believe that it’s all true
Knowing that you lied straight-faced while I cried
Still I look to find a reason to believe

Koliko sam samo puta čuo današnju pesmu…

I ne samo čuo, znam i da je pevam. A povod za nju je uvek neprijatan. Ostavi te riba, a tebi ostaje samo da pevaš ili zviždućeš. Da, da, i to mi se dešavalo…

Sada bi trebalo da opalim pljuvačinu po lažljivim ženama, ali neću. Ja sam pristojan muškarac.

Kod njih laganje dođe kao nešto normalno. Zbog toga im se često desi da se zanesu, pa ne znaju da se zaustave. Ne shvataju da ih, ma koliko vešte bile u tome, odaju sitnice. To je trenutak kada pravi muškarac, kao John Wayne, napusti predstavu i krene u novi film.

Nastavite sa čitanjem… “Razlog da se veruje”

Tito, vrati se!

Nije ovo politički apel, da se odmah razumemo, nego muzički. Slušalo se, bre, svašta početkom sedamdesetih i bili smo u toku sa svim što se dešavalo u svetu muzike. Barem u komšiluku kome danas težimo ponovo da se priključimo. EUropa nema alternativu!

Već smo bili zatrovani Kosom u Ateljeu 212, Isus Hristos Superstar se redovno slušao, a po novinama su najavljivali novu senzaciju iz pera Andrewa Lloyd Webbera. Čekali smo “Evitu“.

Od trenutka kada se album pojavio, bilo mu je potrebno tačno jedanaest dana da stigne do Vuleta. Tada nije postojala brza pošta.

Već sutradan se kaseta sa snimkom zavrtela kod mene. I slušala se dok se nije izlizala… I dok na nju nisam zaboravio.

Nastavite sa čitanjem… “Kakav cirkus!”

Dan je trebalo da bude miran i relaksirajući, što se retko dešava. Takav je i bio sve dok nisam otišao na jedno od onih skrovitih mesta na netu na kojima se kriju svakakve muzičke opskurnosti. A onda me je zakucao jedan od tipova koji tamo vise. Ne nekim retkim snimkom koji do sada nisam čuo, već novim EP-jem Jeffa Becka koji nije evidentiran ni na njegovom oficijelnom sajtu.

U istom trenutnku adrenalin je krenuo, a uši su mi se zažarile.

Nastavite sa čitanjem… “Neočekivano”

Svakodnevno se susrećemo sa gomilom ljudi o kojima nemamo pojma ni ko su, ni šta su. Gledamo lica koja su zabrinuta, smeju se ili pate. Pokušavamo, ako imamo vremena i volje, da odgonetnemo šta se nalazi iza njih. Retko nam to uspeva; duša je sakrivena duboko u ljudima i tek oni posmatrači, najpronicljiviji, uspevaju da dopru barem do nekih tananih niti razapetih u svakom čoveku.

Onima koji, pride, znaju i da napišu pesmu o tome, i to dobru, skidam kapu.

Nastavite sa čitanjem… “Hendra”

Bus stop, wet day, she’s there, I say
Please share my umbrella
Bus stop, bus goes, she stays, love grows
Under my umbrella

Mrzim kišu. Da ne objašnjavam zašto je to tako. Uvek žurim da što pre utrčim u kuću, na suvo. I sigurno. Pa onda može da pada koliko hoće, samo da ne preteruje.

Sada, kada sam sve mokro zbacio sa sebe, mogu da slušam dobovanje kišnih kapi po oknima prozora i da vrtim neke stare filmove u glavi.

Odmah mi je sinula pesma “Bus Stop“, savršeno se uklapa u ovu kišnu atmosferu. I ne samo to, nego uz to sadrži i sve one karakteristične muzičke začine koji su proslavili grupu The Hollies: zaraznu melodiju, jednostavan ali efektan tekst, savršeno višeglasno pevanje & zvečeće gitare.

Nastavite sa čitanjem… “Autobuska stanica”

I’m out here taking bad self portraits
of a lonely woman
Bad self portraits of a lonely girl
Sad self portraits of a lonely woman

Primetili ste onu novu maniju koja je poslednjih godina uzela maha među ljudima? Škljocnu digitalcem ili telefonom bilo šta i odmah otrče na mrežu da se pohvale. Ili šta već time misle drugima da saopšte. Misle da njihovi životi treba da zanimaju celi svet.

Nije dovoljno da se uslikaju prizori iz života. U modi je selfie, zgodan način da opalite sami sebe.

Nastavite sa čitanjem… “Loš autoportret”

Kada si rasterećen svakodnevnig briga, možeš da pustiš mašti na volju. Samo što to ne može da se desi u Zemlji Srbiji. Nije ni čudo što u poslednjih desetak godina najopičenije stvari u muzici stižu iz severnih krajeva Evrope. Izgleda da su se Skandinavci oslobodili svih ovozemaljskih briga i bacili se na kretivno stvaranje.

I ne samo u muzici: ima tu još koječega. Možda se neko i prihvati da napiše ponešto o knjigama, flimovima i TV serijama koje imaju bolje priče od svojih uzora…

Nastavite sa čitanjem… “Pesma o ženskim gaćicama”

Please, take me out of this place,
Yeah, I know I’m never gonna learn.
Please, take me out of this place,
What I do with my life is my own concern.

Vazda su kroz istoriju genijalci hodali po tankoj žici koja je bila graničnik što je razdvajao njihovu umetnost i stvaran život. To je zahtevalo izuzetnu veštinu balansiranja jer svaki pogrešan korak je mogao da bude koban. Nekada su i mašili tu žicu – završavali su u mentalnim bolnicama iz kojih su se teško vraćali na scenu, a nama ostaje da naslućujemo šta se u to vreme dešavalo u njihovim glavama.

Nastavite sa čitanjem… “Ludara”

We try
To find the light inside, to find the light inside.
But it’s not easy,
Searching , searching, searching, searching,
For the spark,
And the light to guide us.

Izgleda da nikada neću da prestanem sa kukanjem za hipicima i par ludih godina koje nisam proživeo i iskusio ih na pravi način. Ima u tome i dobrih strana: još uvek nisam dovoljno mator da budem kandidat za umiranje, kosa mi je sve više seda ali ne opada, a sredovečne žene, kada žele da mi laskaju, govore da sam se “uvoštio”.

Kao da je ne znam kuda ide muškarac kada se “uvošti”. Sigurno ne u topli krevet.

Nastavite sa čitanjem… “U potrazi za iskrom”