Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Oni koji me dobro poznaju tvrde da imam živce k’o konopce i da malo šta može da me izbaci iz takta. Možda su u pravu: retko popizdim, ne bijem ženu & decu, sa komšijama sam ulepo… A i doktorka mi je savetovala da izbegavam stresne situacije. 
Samo, ma koliko se trudio da se držim po strani neko sranje me, po pravilu, nepogrešivo pronađe.
Kako onda da ostanem miran?
Na kraju travničke čaršije, ispod hladovitog i hučnog izvora Šumeća, postoji otkad svet pamti mala „Lutvina kahva“. Toga prvog sopstvenika kafane, Lutve, ne sećaju se ni najstariji ljudi; taj je bar stotinak godina već na nekom od razasutih travničkih grobalja, ali svi idu kod Lutve na kafu i njegovo se ime pamti i izgovara tamo gde su zaboravljena imena tolikih sultana, vezira i begova. U bašti je kafanica, pod samom stenom, u podnožju brega, ima jedno odvojeno, hladovito i malo uzvišeno mesto, gde raste stara lipa. Oko te lipe i između stena i busenja uklopljene su niske klupe nepravilna oblika na kojima je zadovoljstvo posedeti i sa kojih se teško ustaje. One su izlizane i iskrivljene godinama i dugom upotrebom i potpuno srasle i postale jedno sa drvetom, zemljom i kamenom oko njih.
Eeee, posle ovog citata teško je zaustaviti se, mora još…
Nervozno šetam ispred “Јugotona”. Čekam ribu da stigne, pa da palimo dalje. U sebi psujem što kasni i razmišljam zašto se toliko licka kada ćemo ionako kasnije sve to što je na njenom licu & ustima da razmažemo. 
Rale, prodavac ploča & moj dobar drugar, maše mi iznutra da uđem. Zadovoljno se kliberi sa druge strane izloga. Snimio je situaciju i zna da mi se živci polako tanje.
Izdaju te sitnice. Prečesto bacam okce na sat, iskusan je to lisac… 
S obzirom na to da njegova mimika i mamkanje ne daju rezultata da uđem u radnju, pribegava direktnom napadu. Uzima jednu od ploča i teatralno je prislanja na drugu stranu izloga, da mogu dobro da je osmotrim. Na omotu prepoznajem filigranski rad Rogera Deana i trenutno se ispumpavam k’o bušan balon… 
Jeb’o ribu, ionako kasni, stići će… Moram da vidim šta se krije unutar ovog zanimljivog omota. 
Jedna od legendarnih anegdota iz rokerskog sveta glasi otprilike ovako:
Pošalje žena Boba Geldofa da kupi bakaluk i ostale potrepštine za ručak. Kao i svaki poslušan muškarac, Geldof ode u nabavku, a u kasapnici sretne svoga ortaka Wilka Johnsona. Tu se pitaju za junačko zdravlje i sir Geldof ostane bez teksta jer se ispostavi da Wilko radi u kasapnici kao mesar.
Tu se Wilko isplače Geldofu na ramenu da je ostao bez pratećeg benda i ugovora za snimanje novog albuma, a on mu obeća da će da mu pomogne.
Rečeno – učinjeno. Geldof ga pozove kao specijalnog gosta na promociju svog novog albuma, popriča malo sa ljudima u svojoj diskografskoj kući i Wilko se sa promocije vrati sa ugovorom za snimanje novog albuma u džepu. 
Tako se revitalizovala karijera verovatno najznačajnijeg gitariste engleske pub rock scene.
You’re going to give yourself away
One of these nights
Pre neki dan sam prolazio pored igraonice u komšiluku. U jednom trenutku uši su mi signalizirale poznatu melodiju koja dopire iz nje, pa sam se istoga trenutka ukopao u mestu. Bože blagi, da li ja zaista čujem to što čujem ili me uši varaju?
Uštinem se za svaki slučaj kako bih potvrdio sebi da sam budan i ne sanjam, dok iz igraonice nastavljaju da dopiru zvuci magične gitare Richarda Thompsona.
War…
What is it good for?
Absolutely nothing!
Naša stvarnost postaje sve gadnija, a moj stomak sve osetljiviji na nju. Umalo se jutros ne ispovraćah, čim sam uzeo novine u ruke. Gledam u naslov “Počeo Treći svetski rat” i ne mogu da verujem očima. Ko? Gde? Kako? Zašto? A ništa ne pada sa neba sem dosadne kiše.
Neko se opasno zajebava sa svima nama, a “novinari” se olako igraju teškim rečima. A čim počne igra rečima, odmah je tu i manipulacija stvarnošću u kojoj živimo. Da li je stvarnost zaista ono što živimo ili je to samo jedan od filmova u kojima smo, istovremeno, glumci i publika?
Odgovor, naravno, niko ne zna. Vešto se krije iza brojnih eufemizama koji se ponavljaju kao mantra.
I took on more than I could handle.
I bit off more than I could chew, I hit the wall.
I went off like a Roman candle.
Burning everyone I knew, I hit the wall.
Pesma se tek pojavila, a ja se već radujem kao malo dete i ne mogu da se uzdržim. Čekam 17. jun, pa da krenem da krckam novi album nazvan Band of Brothers. Jer, ko zna šta će se tek na njemu naći i koja tu braća pripomažu.
U to ime ću odvojiti najkvalitetniju buteljku u kući i raščistiti gužvu okolo da bih bio sam.
Kao što znamo, ženska ćud je nedokučiva i kada one urade nešto sa svojom glavom, poručuju nam da treba da promislimo šta se u njoj dešava. A kada kosu ofarbaju u ljubičasto ili zeleno, treba potražiti najbliži zaklon, za svaki slučaj. To je faza kada ti saopštavaju da je vreme za razmišljanje isteklo. 
U slučaju pevačica, prethodno ne mora da znači pa, s vremena na vreme, neke od njih overim jer znaju itekako da me iznenade. Na najbolji mogući način. A i ako pođe po zlu, ne mogu mi ništa, jednim klikom im zapušim usta. 
Tako, naoružan srpljenjem i bez predrasuda, rešim da overim gospođicu zelene kose…
I da vidiš čuda, ispade jako dobro. Obično se ne dešava da se obrade tuđe pesme koje su još friške, ali ova verzija, barem za mene, zvuči bolje od originala.
Od onih sam koji ne vole svađe, radije se raspravljam sa ljudima sa kojima ne delim mišljenje. Pa ko pobedi. U svađama nema pobednika, svi akteri gube.
Sa ženama je još gadnija situacija, jer neke, naprosto, vole da se svađaju. Ili raspravljaju, njima je sve jedno, važno je da se priča. Još ako su jezičare… Tek onda se nagrabusi. 
Stoga je tema rasprave jako bitna, a ako sa ženom raspravljaš o politici, tek onda si obrao bostan: ili ćeš mirno popiti tiradu bez smisla ili ćeš biti proglašen za neznalicu. Pa onda, SAM, misli šta hoćeš.
Srećom, ima izuzetaka, pa muško/ženska rasprava može da postane povod za zaista cool pesmu.
Javio mi se Crni. Retko se viđamo, stalno je u nekakvim humanitarnim akcijama po celom svetu, pa nikada ne znam odakle će da me pozove. Poslednji put je zvrknuo iz Ruande i slatko smo se ispričali, sve o trošku Ujedinjenih nacija. 
Crni ima dobar običaj da mi donese neku lokalnu muziku iz mesta gde je bio. Nekada su to sasvim egzotične i jedinstvene stvari, samizdati uličnih svirača o kojima nikada neću saznati ništa ili tipova koji pevaju za malobrojnu publiku u nekoj kafani. Često su to poprilično loši i primitivni snimci koji samo prolete pored mene. Nema tog organskog okruženja u kome egzistiraju pa je moj utisak potpuno drugačiji.
Ovakvi snimci imaju neprocenjivu vrednost u odnosu na industrijske mešetarije – autentični su i iz njih izbija život, najčešće grub, bez studijkog poliranja.
Željno išćekujem čime će Crni ovoga puta da me obraduje. Pruža mi disk i smeje se.