Author: Peacock

Pre mesec dana pomenuo sam novi bend & novi album koji, za malo, da doživi sudbinu još gomile stvari koje stoje na čekanju još od prošlog leta iz veoma prozaičnog razloga: zaboravim na njih ili mi nešto odvuče pažnju. E, nećeš ga majci, rekoh sebi, namučen od jučerašnjeg preslušavanja novog albuma jedne od megazvezda koji me je potpuno bacio u bedak, toliko da sam u sebi neprestano ponavljao antologijsku rečenicu Mladena Delića: “Ljudi, je li to moguće?”

Pa, kada sam već još pri pameti, da napišem koju… Dok mi još uvek rade bubrezi!

Nastavite sa čitanjem… “Šine”

U sali je bio mrkli mrak, a već napaljena publika je počala da negoduje. Čuo se po koji zvižduk, a kada su se muzičari pojavili na sceni galama & zvižduci su postali nesnosni. Još se samo čekalo da muzika krene da se valja…

A onda je pevač prišao mikrofonu i mirno rekao: “Ovo je naš poslednji nastup, uradili smo sve što smo znali i mogli. Grupa Family prestaje da postoji.”

Tako je završio karijeru jedan od najboljih i najintrigantnijih bendova svih vremena.

Nastavite sa čitanjem… “Srce”

Take it easy in your mind,
No one wants to get behind.
Think about it, you will find
Time is on your side, slow down.

Dobar savet para vredi, a? Samo ga treba prepoznati, poslušati i sprovesti u delo… Mala sitnica koja celu ideju kvari jer neko je pritisnuo papučicu za gas do daske, pa nemamo vremena ni da razmišljamo gde se nalazi kočnica, treba spasavati živu glavu…

Zaboravljamo da je kočnica na dohvat ruke, samo se treba osloboditi stvari koje nam smetaju da je dohvatimo & povučemo: mobilnih telefona, neta, novog auta, malog životnog prostora, previše posla za male pare… Lista je povelika…

I kada god bih uhvatio sebe da jurcam kao muva bez glave ili sa nogom previše teškom na papučici gasa, setio bih se današnje pesme i uzviknuo:

Slow down, bre!

Nastavite sa čitanjem… “Prikoči!”

Nekih šetnji po pesku se još uvek sećam. Mada, sve teže. Davno je to bilo, još dok je najlepše more na svetu bilo naše i nismo se prebrojavali po nacionalnoj pripadnosti. Sada više ništa nije isto: tadašnje devojke su se pretvorile u nešto drugo, more je još uvek na istom mestu ali je postalo inozemstvo i više nisam siguran da sam tamo rado viđen gost.

Gde li je sada ona Greta iz Zagreba sa kojom sam tada hodao?

Ovo što napisah već preti da me povuče na sasvim pogrešan put, pa ćemo prošlost ostaviti po strani. Ionako više nije bitna.

Nastavite sa čitanjem… “Sećaš li se šetnje po pesku?”

Ovo pisanje me očas baci u bedak. Čega god da se dotaknem & šta god da mi padne na um, traži od mene da prošvrljam netom; ne ide da faktografija bude traljavo odrađena. A kada tako krenem, odmah se susretnem sa nečijom krštenicom i klepim se po čelu. Al’ je mator/matora, pomislim u sebi, zaboravljajući da ću ujutru, čim stanem na noge lagane, u ogledalu da se susretnem sa još jednim takvim likom.

Sa muškarcima se nekako i izborim, ali nekadašnje ribetine nikako da prežalim. Neke, ma koliko da sam se trudio, nisam mogao ni da prepoznam. Bolje bi bilo da sam ih potpuno zaboravio.

A to teško ide, slike sačuvane u glavama imaju poguban uticaj na našu sposobnost zaboravljanja.

Nastavite sa čitanjem… “Hoćeš li da mi napišeš pesmu?”

‘Cause we’ve ended now as lovers
Doesn’t mean that we each other can’t be friends
‘Cause we’ve ended now as lovers
Does our love for one another have to end

Huhhhh, vrlo škakljiva tema za koju ne mogu da se pohvalim da sam preterano stručan. Pa ako ste mislili da ću da prepričavam neku moju ljubavnu dogodovštinu, nema ništa od toga. Stručniji će se već sami javiti. Ako nađu za shodno. 

Ovu pesmu sam čuo mali milion puta za proteklih četrdesetak godina i nikada mi nije dosadila. Otkako ju je Jeff Beck snimio na svom epohalnom albumu Blow by Blow (1975), neprestano je prisutna u mom životu. Izgleda da je i Becku vežna jer je obavezan deo njegovog koncertnog repertoara.

Vremenom, ljudi su prestali da se sećaju kako zvuči original. I zaboravili na sjajnu pevačicu koja je i autor teksta.

Nastavite sa čitanjem… “Ljubavnici”

Ne znam kako na vas utiče ono što vidite čim promolite nos van kuće, meni se već smučilo. Toliko da odmah zavapim & počnem da zviždim “Let the Sunshine In“. Šta ću, to mi odmah padne na pamet, kao i gomila gluposti o kojima ne smem ni da pričam. Potreban mi je svet oko nas u bojama, ako može što pre, jer odmah mi je mnogo lakše.

Danas ne pomaže ni zviždanje, kiša uporno rominja, pa pokušavam da se pokrenem na gurku. Gledam muziku po folderu koji sam odavno napravio, već sam i zaboravio šta je u njemu, te se latim današnje pesme.

Kada je mrak, neka je mrak.

Dovoljno je napolju čudno da nam jedan čudak neće ni malo zasmetati.

Nastavite sa čitanjem… “Mrkli mrak”

Kroz celu našu istoriju ovde se vazda ratovalo, pa mu to dođe kao uobičajeno stanje svakih nekoliko desetina godina. Čak je i mene potkačilo, ni krivog, ni dužnog. Kao da ljudi ne znaju da iz toga ne može da proizađe ništa pametno, ali bolje da ne govorimo o tome.

Uprkos nesumnjivo bogatoj ratničkoj tradiciji, malo šta od te tematike se uglazbilo na ovim prostorima. A i ono što je napisano nije se baš odomaćilo u narodu. Ako, bolje je što je tako.

Kada naletim na pesme sa ratnom tematikom, obično ih preskačem. Šta o tome ima da se peva kada iza svake bitke ostane razaranje, nesreća & smrt, ma ko u njoj pobedio.

I ma koliko izbegavao takve pesme, ova mi postade jedna od omiljenih. Valjda se skockao dobar tekst i izvođački majstorluk na jednom mestu.

Nastavite sa čitanjem… “Ratna”

Poslednjih nekoliko meseci kroz moje ruke je prošla gomila novih albuma. Bilo je tu i zanimljivih stvari, svega nekoliko odličnih, a ostalih se skoro i ne sećam. Jedva pesmu, dve. Pa hvatam sebe kako se sve češće hvatam za staritete iz arhive nego za nešto novo.

Celi život čitam intervjue u kojima se mladi muzičari zaklinju u svoja (ne)dela i tupe nešto o svojoj kreativnosti i javnom angažmanu, ali iz njihovih pesama slabo mogu to da osetim. Već mi je dosadilo da na ovom mestu po ko zna koji put pišem o promašenim ljubavima & sličnim temama. Da li je moguće da je korporativna muzička industrija toliko pacifikovala mlade autore da o svetu u kome živimo ne smeju da progovore ni reč?

Meni se čini da jeste. Političke, ekonomske & socijalne teme danas skoro da niko od muzičara i ne pominje, a imalo bi se štošta napisati o tome.

Nastavite sa čitanjem… “Uragan”

Danas su se stvari odvijale k’o na filmu. Sve neke gluposti koje je prekidala zvonjava telefona, smučilo mi se. Jedva sam dočekao da opadne tenzija i da na miru pogledam šta ima novo u svetu muzike. Neću valjda da čitam dnevne novine, tu nema ničega novog niti će čega biti, za duže vreme.

Krenem da obilazim uobičajena mesta koja se bave novim muzičkim izdanjima i pažnju mi privuče komentar jednog od novih albuma u kome recenzent hvali autora kao “malog Springsteena”. Opa, bato, odavno tako nešto nisam pročitao, može da bude zanimljivo. Recenzenti znaju nekada da preteraju u svom oduševljenju, nekada bezobrazno lažu, a sa mnogima ne delim mišljenje – odavno sam naučio kome mogu da verujem.

A najviše verujem sopstvenim ušima!

Nastavite sa čitanjem… “Budi čovek”