Sećate li se devedesetih godina prošlog veka? Ja, nešto slabo. Valjda je u prirodi čoveka da sećanje na loše & ružne stvari potisne u najzabitiji ćošak mozga, sve nadajući se da će na tom mestu ostati večito.
Malo morgen! Kao po pravilu, ne birajući ni vreme ni mesto, sećanja opale na neku bezazlenu asocijaciju i bace me u bedak. Inflacija, “nepravedne i ničim izazvane sankcije”, nestašice benzina… bolje dalje da ne nabrajam, stresam se već od najmanje pomisli na to vreme.
U toj opštoj frci & panici stigne meni nekoliko kaseta. Sav sam srećan – napokon nova muzika, posle par jalovih godina, da malo properem uši… ali ima tehničkih poteškoća.
Deca su se smejala i čudila se šta to slušam, a ja sam pokušavao da im objasnim da, iako ne idem u disko i ne gutam tablete sem onih koje mi je moja doktorka prepisala, nisam skroz zarđao i znam da pokrenem noge kada mi neka pesma da povoda. Uostalom, njihovu majku sam upoznao u disku: ja sam izigravao DJ-a, a ona ribetinu! 
Čuo sam pesmu, prokomentarisao da je odlična u svom žanru i zaboravio na nju.