Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Tek toliko da ne prođe neprimećeno.
Mlađa polovina The Everly Brothersa, Phil, otišao je na Neko Bolje Mesto. Moj prijatelj Steva bi vam svašta napričao o njima, ali je i on tamo. 
Pomenuću samo par uzgrednih sitnica.
Nastavite sa čitanjem… “Bye Bye, Love: Phil Everly (1939 – 2014)”
Jutarnja avantura pregledanja novinskih naslova je bila brzometna. Par minuta je bilo dovoljno da ne pročitam ni jedan tekst. Iako je država poručivala da neće više biti spajanja neradnih dana, redakcije su odlučile drugačije. Valjda zato što su novine sada “nezavisne”, pa mogu kako hoće. Nemoj samo posle da kukaju kako ih niko ne čita.
Krenem zato na drugu stranu. Skoknem do The Economista, potajno se nadajući da ću da naletim na nešto što ovi naši neće ili ne smeju da objave. Znam da prave ozbiljne analize & prognoze, pa se više uzdam u njihovo viđenje nas nego u domaću statistiku. Kad ono, šipak. Nema ništa. Na karti Europe smo siva zona, kao da ne postojimo. Ili stvarno ne postojimo, samo što nam to još nisu rekli.
Neka, saznaćemo i to kada bude vreme, u domaćim “nezavisnim” novinama. 
Baš sam ispizdeo juče, a?
Znam da će sada da me salete čitaoci koji ne komentarišu moje tekstove na blogu, nego mi se diskretno jave sa poznatim repertoarom: joj, šta ti bi, puk’o ti živac, jesi li dobro, kako to da se desi kada si ti miran & staložen čovek, to je pisala neka baraba, ko zna ko je on i šta mu je bila namera… 
I odmah da razjasnimo: prošlo me, pisao sam o tome da to kod mene kratko traje, šta ima da me zamajava neki bezjak. 
Haugh!
“Od govana ne pravi se pita”, jedna je od poznatih umotvorina naroda na ovim prostorima. Može se primeniti i na ovom slučaju… 
A dan je tako lijepo počeo, rekoše nekada stari Parafi, baš fini naslov za album. Lepa rečenica koja često zna da me obodri kada mi dan krene kako treba. Tako je bilo i danas.
Za divno čudo sin mi se, po prvi put u životu, probudio pre mene. Dok sam onako sanjiv tumarao po kući, teško pronalazeći put ka kupatilu i uobičajenim jutarnjim aktivnostima koje će me razbuditi, začuo sam tihu muziku iz njegove sobe. Provirio sam kroz vrata i čuo Davida Surkampa kako peva: to je GLAS koji se ne zaboravlja, ako ga jednom čujete. 
– Šta, bre, radiš to, sabajle?
– Što se buniš, vidiš da mislim na komšije, pustio sam tiho, jedva da se čuje… 
U pravu je dete, šta serem bez veze (moram, Ćale sam 
), ‘ajmo pod česmu & tuš. I, dok sam prao zube, pomislio sam da ne bi bilo loše da nešto napišem o toj pesmi i grupi. To su oni ziceri o kojima Grba ponekad govori na Suštini pasijansa: znam o njima sve, svaku pesmu od početka do kraja, svaki ton koji je odsviran… Jedino što ne znam je to gde ću da se zaustavim. 
LJ. je, u onim trenucima, imala običaj da mi kaže da sam “bezosećajna životinja”! 
Ženska pamet svašta može da smisli! Ja sam se samo čudio odakle joj to? Ima oči da vidi & uši da čuje, valjda i srce, da oseća. Šta će joj taj eufemizam?
Neka mi Kjerkegor oprosti, mada poštujem njegov lik & delo, o ženama ne delimo isto mišljenje. 
Možda je Lj. potajno čitala njegove spise, pa nešto drugo zaključila svojom pametnom glavom? Ne znam, nikada je nisam pitao… 
Za nju, ostao sam, zauvek, “bezosećajna životinja”… Ma koliko to ne bilo tačno! 
A ima i nastavak…
Svakome od nas naiđe loš dan: kada nam ništa ne ide od ruke, kolege na poslu nas nerviraju, deca nam se penju na glavu, žene neprestano zvocaju. Mene to brzo prođe jer, čim osetim da je tako, bataljujem sve, znajući da će svaki moj očajnički pokušaj da stvari dovedem u red proizvesti još gori efekat.
Danas nisam nadrndan, nadrndana je ova pesma. Čim počne stihovima…
Budi dobra prema meni
Zar ne razumeš
Kada sam došao kući
Moram da dišem
… odmah znam i kako će da se završi. 
Moj prijatelj Steva, čovek velikog i dobrog srca, imao je naviku da me zatrpava muzikom. Ukusi nam se nisu preklapali: njegova muzika se završavala tamo gde je moja tek počinjala. Dakle, negde oko 1965. godine. I dalje od toga ga nikada nije interesovalo.
Ni sam ne znam kojim kanalima je sve to stizalo do njega, ali je bilo redovno. Početkom osamdesetih, kada su video rikorderi bili poriličan luksuz za koji je trebalo odvojiti poveliku svotu novca, a domaća televizija emitovala strane spotove otprilike dva puta dnevno po 15 minuta, Steva je bio moj MTV. Jer, na kasetama koje su stizale iz Švajcarske i Nemačke, među njegovom muzikom uvek bi se našlo nešto i za mene.
Neke pesme imaju baš čudnu sudbinu, a svašta o njima može da se napriča. Ovu današnju volim da slušam iz mnogo razloga, još od trenutka kada sam je prvi put čuo. Žacnula me u živac ko zna iz kog razloga, možda ponajviše zato što je direktna i iskrena, a njena poruka jasna.
Žene, baš kao i muškarci, ne vole da budu ostavljene.
Pre neko veče sretnem prijateljicu sa kojom sam delio klupu na časovima solfeggia. Eh, davno je to bilo…
Ona je sada ugledni profesor, podučava đake sviranju i povremeno nastupa. Prisetim se jednog od koncerata na kome je nastupala sa orkestrom i upitam je šta se sa tim projektom dešava… Nema love, kaže, a kad nema love, nema ni svirke. Ko će da izdržava gudački orkestar u zemlji Srbiji.
– A kultura? – malo provociram.
– Kakva, bre, kultura? Sa par prijateljica se strpam u kola, pa sviramo pseudo-klasiku po malo finijim mestima. Kada nas pozovu. 
Kako god okreneš, muzičari bilo koje fele, jedan deo svog života provedu u kafani. 
Kada ste poslednji put napisali pismo? Ne mail, ne SMS, već pismo. Ono pravo, kada pazite na svaku reč i promišljate unapred jer… nema ispravke, ispravljanje svedoči o vašoj aljkavosti i uzbuđenju, nesređenim mislima & emocijama. Mora se ponovo! Ovoga puta bujica reči navire, nešto treba izbaciti, nešto ostaviti… U kantu, ponovo! I opet prazan papir, i opet bujica reči, a reči ponekad ubijaju, zar ne? I opet, sada ću da budem skoncentrisan, reći ću sve što me tišti…
I, tako, u nedogled…
Moja prva prava ljubav nikada mi nije napisala pismo. Dovoljno je da me je volela da pisma nisu bila potrebna… Dok me je volela… 
