Author: Peacock

Već pola sata zevam u ekran, a nijedno slovce neće da se ispiše. Blejim, rekao bi sin. U stvari, muči me naslov. Svašta mi se mota po glavi, razne ideje padaju mi na pamet, okrećem ih ovako ili onako… Da ih, barem, zabeležim, mogle bi da posluže u nekom drugom pogodnom trenutku. Ovako, podsećam na dragu R. koja se ne zaustavlja dok pričamo, svašta ispaljuje zbog čega se valjamo od smeha i, kada joj kažem da to pribeleži, nikada to ne uradi. A onda, kada deadline zakuca na njena vrata, zavapi:

– Leba ti, šta smo ono pričali poslednji put?

Stvarno, kako bismo OVO mogli da nazovemo?

Nastavite sa čitanjem… “Bez naslova”

Sve bitke u životu služe da nas nečemu nauče – uključujući i one koje gubimo. Kad porasteš, otkrićeš da si često branio laž, obmanjivao sebe ili patio zbog gluposti. Ako budeš dobar ratnik, nećeš sebe optuživati zbog toga – ali nipošto ne dozvoli da se tvoje greške ponove.
Paulo Coelho

Neko je, nekada, baš gadno naljutio Grahama Nasha pa je napisao ovu pesmu…

O prijateljstvu možemo da razglabamo koliko hoćemo: o tananoj lepoti davanja & prihvatanja, deljenja & razumevanja, padanja, uzdizanja & stvaranja…

Nastavite sa čitanjem… “Ledeni osmesi”

“U mojoj porodici muzika je bila važan deo života, pa tako i mog odrastanja. Otac mi je bio profesor engleskog jezika, svirao je gitaru, a majka je bila pevačica. Otac je mnogo pio i zlostavljao nas. Imala sam sedamnaest godina kada je prvo ubio majku, a onda izvršio samoubistvo. Mene i sestru odgojili su rođaci.”

Gadan način da se započne život.

Prinuđena da se snalazi i brine o mlađoj sestri, Shelby Lynne je počela da radi ono što najbolje zna: da peva. Minorni lokalni uspesi, naklonost kritike koja je o njoj pisala kao “obećavajućoj” i titula najbolje nove pevačice koju joj je dodelio ACM nisu joj mnogo pomogli. Na par u to vreme snimljenih albuma pokazivala je samo žanrovsko lutanje. Narednih nekoliko godina ništa nije snimala.

Početkom 2000. godine, baš u vreme kada smo se najzad upoznali, Shelby je objavila album I Am Shelby Lynne. I iako plavuše i ja nikako ne pašemo zajedno, ova se nekako primila. Album je bio sinergija njenih prethodnih pokušaja, šetnja po različitim muzičkim pejzažima, pametna mešavina klasičnih muzičkih idioma: bluza, jazza, rocka, soula & countrya. Nije izostala ni Grammy nagrada za najboljeg novog izvođača. Naredni albumi samo su potvrdili da se radi o izuzetnoj pevačici & autorki sjajnih pesama čija će zvezda, nesumnjivo, dugo da sija.

Pre nekoliko dana pojavio se novi EP sa pet novih pesama pod nazivom Thanks (2013), snimljen u njenom kućnom studiju. Pesma koja ga otvara zove se “Call Me Up” i na pravi način dočarava atmosferu na snimanju: opušteno, svedeno na minimalnu pratnju instrumenata i fantastično pevanje. Energija pršti na sve strane!

Šta se više od toga može poželeti u ove hladne dane!

Muzičari su kao i svi mi, živi ljudi. Sa svim vrlinama i slabostima. Samo, za razliku od nas koji smo voajeri, oni svoj život pretoče u posao od koga žive. U više ili manje uspešne pesme. Zato je jedan od najvećih problema kada treba pisati o njima kako ih tumačiti, pronaći pravi kontekst. Jer bez njega, tumačenje je proizvoljno. Svodi se na sopstveni, lični doživljaj. A to može itekako da zavara čoveka…

[EDIT: snimak je zamenjen; matični je izbrisan.]

Poseban slučaj su autori koji su pesnici, pa vožnja kroz njihove stihove i stilske figure predstavlja pravo mučenje i svojevrsnu avanturu. Da ne pominjemo pretpostavku perfektnog vladanja jezikom autora i maternjim jezikom.

Prevod i prepev nisu iste reči!

Nastavite sa čitanjem… “Klasika (prava)”

I just want to celebrate another day of livin’
I just want to celebrate another day of life
I put my faith in the people
But the people let me down
So I turned the other way
And I carry on, anyhow
That’s why I’m telling you

Pretprošle noći je bila dobra žurka negde u Beogradu. Ni prva ni poslednja koju sam propustio. Ne možeš se razvući na sto strana. Nekome se zalomi tako.

Doduše, domaćin je bio raspoložen da mi pusti video stream kako bih bio virtuelno prisutan, ali smo se zadovoljili kolektivnim telefonskim ćaskanjem. Dovoljno je što je “ekipa” mislila na mene! Znači, ipak sam bio tamo.

Nastavite sa čitanjem… “Želim da slavim”

Ask my baby what she wants to be
She’ll say a monkey swingin’ in a tree
Ask my baby what she’s thinkin’ of
She’ll say there’s nothing greater than love

Da li će se ikada išta promeniti?

Neće, to svi znamo! Ja pričam jedno, ti čuješ i razumeš drugo – to je klasična šema stara kao i čovečanstvo. Koja funkcioniše u oba smera. Ovo da dame ne budu povređene.

Nastavite sa čitanjem… “Prozor”

All that glitter and all them gold
Won’t buy you happy when you’ve been bought and sold

No, da mi pređemo na modernu bajku.

Nastavite sa čitanjem… “Slava i bogatstvo”

Čitam danas novi Uncut magazin i skoro sve mi je potaman. Puno “mojih” muzičara u njemu, zanimljivih tema i intervjua – odavno nije bio tako dobar broj. Nevolja je što ga čitam sa ekrana. Zašto mi je tehnologija uskratila uskratila opojni miris štamparske boje i prljave prste posle prvog listanja?

Na ovo se nikada neću navići. Jeste zgodno da im platiš pretplatu iz fotelje, da očas svučeš sa neta novi broj, da se ne mlatiš sa nepouzdanim poštarima koji znaju da ti novine pocepaju pri guranju u sanduče iako je očigledno da su barem tri puta većeg formata od njega ili da strepiš da ga neki od komšija ne pokupi pre tebe. Ali nije zgodno da ih zavrljače u kontejner jer, ko bi se od njih baktao sa time šta ja slušam i čitam. I to na engleskom.

E, zato više neće moja krava da crkava!

Nastavite sa čitanjem… “Kako se zakačiti za san?”

Kao i obično, sve krene potpuno bezazleno. Grba pukne dobar muzički link u sitan sat, ja se nadovežem na poruku i puknem prvu asocijaciju koja mi padne na pamet, komisijski utvrdimo da mu to nikada nisam puštao ili pominjao, a završimo tako da već par dana obojica vrtimo ovaj bend.

I da vidiš čuda, prija.

Nastavite sa čitanjem… “Pažnja, vanzemaljci!”

Englezi su baš čudan narod, imaju neke svoje bubice koje su teško shvatljive ostatku sveta. Umeju da te isteraju sa železničke stanice u gluvo doba noći sa mogućnošću da se u nju vratiš u 6:15 ujutro. I nikakve molbe ne pomažu! E, zašto baš u to vreme, a ne u neko drugo, recimo okruglo, nikada nisam shvatio.

Da nije bilo te epizode, nikada ne bih spoznao ponoćni London. Dok besciljno lutaš potpuno praznim ulicama na kojima nema žive duše čekajući jutro i ne znajući gde bi se udenuo, u glavi polako postaješ svestan da nije sve onako kako izgleda tokom dana. Sa jedne strane polumračne ulice hi-tech zgrade od stakla i betona, sa druge jedan od brojnih parkova. Svaka klupa u parku je zauzeta – na njoj neko spava pokriven novinama ili kartonom.

Mislio sam da se tako nešto može videti samo u filmovima!

Nastavite sa čitanjem… “Beskućnik”