Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Eto, ponovo imam problem sa rečima. Taman sam hteo da nađem reference na srpskoj Wikipediji kako bi svima bilo lakše da prate šta to ja pišem, a ono – nema. 
Ne mogu da se načudim, reči imperijalizam/kolonijalizam, toliko odomaćene u našem narodu, za kojima se lako poseže za kafanskim stolom, kao da ne postoje u srpskom jeziku. Šta bi na to rekli drugovi Marx & Engels, ne znam, a druga Lenjina i da ne pominjem. 
Verovatno se prevrću u grobu! 
Moja netrpeljivost prema muzičkoj industriji je dobro poznata. Za njene predstavnike, muzika je zlatni rudnik iz koga se izvlače enormne svote novce, a za mene je to umetnička forma. U retkim prilikama, u industriji se pojavi i dobra ideja, ali se uvek, na kraju, ispostavi da se radi o parama. Krajem osamdesetih stidljivo su se pojavili natpisi o ponovnom okupljanju Bitlsa. Doduše, bez Johna Lennona, on je već bio pokojni, pa se tražio četvrti čovek, onaj koji bi bio dostojan tog radnog mesta. Svotice koje su se pominjale bile su impozantne, a licitiralo se imenima raznih poznatih autora. Navijao sam za Elvisa Costella, jedinog iz mlađe generacije engleskih muzičara koji je imao karijeru bez ikakvih oscilacija, pouzdanog songwritera kome nije bio nikakav problem da se na svakom albumu uspešno prošeta kroz nekoliko žanrova. A i nosio je cvikere, k’o Lennon. Doduše, drugačijeg okvira, ali to se da lako promeniti. Nastavite sa čitanjem… “Bog je komičar”
Naterao sam sebe da, posle dugo vremena, pročešljam aktuelne svetske top liste. Znate li koliko je sve to trajalo? Kratko, nego šta, ne treba to gubiti vreme. Sve što sam čuo/video mi je degutantno i priglupo, začinjeno velikim marketinškim kampanjama koje prodaju sve sem muzike. Naročito u Americi. A ako isključim sliku, vrlo teško mogu da razlikujem izvođače. Današnja popularna muzika postaje svojevrsna zvučna kulisa, tako da se ne razlikuje zvonjava mobilnog telefona od elektronske dance muzike u klubovima.
Pitanje je da li smo to hteli? Nismo, naravno, ali ko nas pita? Stasali su neki novi klinci koji su inertni, pa im možeš servirati svašta. Samo da ne naprežu moždane vijuge. 🙁
Nekada su ovakve pesme bile hitovi!
Ožeži!!!
Problematični momak iz Dublina, Phil Lynott, imao je problem kako da obuzda svoju nezgodnu narav. Činilo mu se da je jedan od dobrih načina da izbaci višak energije svirka s bendom, bolje nego da se svakodnevno tuče i pijanči. No, ono što se čulo na prva dva albuma grupe Thin Lizzy bilo je poprilično klimavo i ličilo je pre na inventar lepih želja i muzičkih uticaja, nego na jasnu ideju. Sudbina grupe visila je o koncu, a diskografska kuća je spremala otkaz.
Kao i svaki klinac, palio sam se na automobile. Bilo je to nešto poprilično nedostižno za mene u vreme kada su ulice u mom rodnom gradu bile, uglavnom, bez asfalta. Moji rođeni klinci mi ne veruju dok pričam o tom vremenu, a onih koji ga se sećaju je sve manje. 🙁
Članci o modernim automobilima bili su retki, radničkoj klasi je bio dovoljan i Fića, a omladina nije smela da se zavodi pogubnim uticajima trulog Zapada. Slovenci su, valjda zato što su bili najbliže tom Zapadu, pokrenuli prvi časopis koji se bavio automobilima. A mi smo, kao i sva deca, danima zevali u slike nedostižnih automobila i snevali da ćemo, jednoga dana kada porastemo, kupiti i voziti – Fiću.
Kao i obično, ja se uvek zalepim za nešto što većina ljudi i ne primeti…
Koji li mu je sada, mislite se, čim ste pročitali naslov. Znam, nekima je ova reč nepoznata, Wikipedija se slabo bavi lokalizmima (ovoga nema, proverio sam), sem ako nisu sa anglosaksonskog područja. A i tu niste na sigurnom terenu. Ako ste daleko, kao na primer u Australiji, i ako vam je engleski jezik maternji, Google će vas elegantno zaobići. Nema vas u njegovim pretragama, nema vas i u realnom životu! Sve vam je jasno? Probajte, ništa ne košta. 🙂
Nisam lingvista. Srbi još nisu stigli da se bave tom odrednicom na Wikiju jer, po običaju, imaju preča posla, pa sam morao da skoknem kod komšija. I oni imaju svoje probleme, jezik je živa stvar koja se svakodnevno menja, ali su neke opšte odrednice već odradili i zato su u EU. 🙂
Pa da posegnemo za etimologijom, barem da znamo o čemu pričamo…
Imam folder u računaru u koji pakujem sve neke opskurnosti koje mi se dopadaju pa, šatro, tešim sebe da ću napisati nešto o njima kada mi vreme dozvoli da to malo više istražim. Malo sutra! Vremena je sve manje, a lista je sve veća, pa se sve teže snalazim u njoj.
A i Valex je načeo temu Down Under, “where women glow and men plunder”, pa kud’ svi, tu i mali Mujica.
Dakle, vreme je za pospremanje foldera…
Željno sam očekivao poštara, a on nikako da dođe. Svaki čas trčkarao sam do prozora nadajući se da ću ga ugledati. Ili osluškivao zvuke sa stepenica – poznavao sam njegov korak. Bio je, po mom računu, taj dan.
Onda se oglasilo zvono. Otvorio sam vrata i ugledao njegovo lice zajapureno od napora. Mašio se za svoju veliku, crnu torbu, i nasmejan, rekao:
– Stigla neka preporuka. Nisu ploče.
Moj entuzijazam je momentalno splasnuo ali to nije bio razlog da ga ne pozovem da uđe na standardni tretman: slatko, kafa i rakijica. 🙂
Poštar Mile je bio jedan od onih neupadljivih ljudi pored kojih svakodnevno prolazite, a da ih ne primetite. Uglavnom gleda i ćuti. Jezik mu se razveže tek kada te upozna ili posle druge rakijice. Tog dana bio je nekako čudan, ćutljiv, više nego obično. Vidim da ga nešto muči. Zamolio je da mu naspem treću.
– Neka muka, a? – pokušavao sam da ga navedem na razgovor.
– Drugu Titu je loše, jako loše… – promrmljao je i zagledao se u čašicu.
Ispratio sam Mileta, u silasku mi je mahnuo i rekao:
– Vidimo se za koji dan, ne brini, doneću ti ih.
Mrzim kada se ljudi svađaju. Time pokazuju nemoć da razreše međusobne sukobe i probleme, a to ni za koga od njih nije dobro. A kada matori ljudi počnu da se svađaju… tek to mi ide na živce. Upitam se na šta su sprcali sve svoje godine kada se ponašaju kao mala deca.
Neka ih, neka se ćeraju, na kraju će svi doći kod tete Persefone. 
Jeste li znali da postoji grupa koja je starija i od naših očeva?
Sada se većina vas češka po glavi i pita se da li sam skroz prolupao? Ili iznosim neproverene tvrdnje da bih zaintrigirao čitaoce. Zato sam morao da odaberem pesmu koju svi znaju.
Ima barem još jedan ovde koji se, pored mene, slatko smeje. 🙂
Acu sam upoznao za vreme “NATO agresije”, dok smo se lomatali po šumama i gorama naše zemlje ponosne. Imao je 130 kila, velike plave oči i dobar smisao za humor. Njegov Kalašnjikov, za razliku od moga, imao je i ime. Lucille, sve mu je tepao. Pitao sam se zašto je dao žensko ime tom muškom “instrumentu”, ali mi je odmah bilo jasno šta je slušao.
Sećate li se dana kada je NATO ugasio svetlo celoj zemlji? I kada je grmelo & sevalo na sve strane, kao da sam Tor vitla svojim moćnim čekićem, negde, iza oblaka. Nastavite sa čitanjem… “Izgubljena patrola”