Author: Peacock

Opet je sin došao do mene i hoće da me zagrli. Ne znam šta mu je, što je stariji, sve više iskazuje emocije prema meni. Možda postaje svestan činjenice da svi njegovi drugari, potajno, priželjkuju da im budem otac. Ne zato što sam ja idealan otac nego, verovatno, zato što sa mnom sva ta deca vole da pričaju. 🙂 Taman kada se naoštre i misle da su sve živo apsolvirali, ja ih iznenadim: nekom novom muzikom koja nas, polako, uvede u neku ozbiljniju priču. Drugi očevi, očito, nemaju previše strpljenja, a i slabo slušaju rock’n’roll, naročito noviju produkciju, pa “očinska” priča “padne”, otprilike u vreme kada njihovi očevi nisu ni mislili da će, jednoga dana, biti očevi. 🙂

I tako, pre neko veče, pišem prilog za SP, sin gleda film na kablovskoj, da mi ne smeta, a ja i dalje čujem muziku koju prepoznajem. Što reče Umetnica jednom prilikom, dok smo pazarili u obližnjem dragstoru:

– Ti nisi normalan, čuješ dve različite muzike u jednom prostoru! 🙂
– To je zato što imam velike uši! Bož’ja volja! A, možda, i dar! 🙂

Elem, da se se vratimo na priču, priča o ženama neće nas daleko odvesti…

Nastavite sa čitanjem… “Puno srce”

Iz oblaka je pljuckala sitna kiša i padala na šoferšajbnu mog automobila, brisači nisu radili “u ritmu muzike za ples” već u ritmu kakav su Nemci, sa svojom poslovičnom pedantnošću, precizno odredili, a D. se smejala i zbijala šale. Njeni zubi su bili blistavo beli i imala je osmeh… isti onakav na koji sam “pao”, tako u jakom kontrastu sa prirodnom bojom njene kože. Uvek sam se, u potaji, pitao kako Amerikancima to uspeva: onoliki zubi, kristalno beli, k’o u reklamama za kalodont na našoj televiziji. Ima tu neke tajne, koja je nama, Balkancima, nedokučiva. 🙂

Zezala me je da sam ja njeno Belo Meso (White Meat), a ja sam pokušavao da ne mislim da sam jedno od Kentacky Fried Chicken koje će njeni veliki zubi, tek tako, pregristi “na brzaka”. By The Way. 🙂

Kiša se pojačavala, brisači na kolima su već uhvatili ritam, a ja sam buljio napolje, sve pokušavajući da opazim tablu na kojoj je pisalo Belgrade Airport…

Nastavite sa čitanjem… “Strah od letenja”

Nekada me pesma zavede na prvo slušanje, pa ne obratim pažnju na tekst. Ili mi se desi da tekst odslušam sa pola uva, pa promašim poentu. Po pravilu, zeznem se na pesmama koje, naizgled, barataju jednostavnim stihovima.

Ovu slušam stalno, decenijama, a potpuno sam ignorisao stihove. Činilo mi se da je reč o romantičnoj, petparačkoj ljubavnoj priči, iz perspektive žene. Stalno sam se pitao zašto je peva muškarac?

Morao sam malo više da kopam…

Pre nekoliko godina slučajno sam naleteo na priču kako je pesma And I Moved napisana za odličnu američku pevačicu i glumicu Bette Midler. Nekome iz njenog okruženja nije se svidela dvosmislenost teksta, pa je nikada nije ni snimila. Završila je fenomenalnom albumu Empty Glass (1980). Nekako u isto vreme sam našoroko čitao u medijima kako policija istražuje Petea Townshenda zbog poseta sajtovima koji promovišu dečiju pornografiju. Branio se da je posetio inkriminisane sajtove, ali samo u svrhu istraživanja za kampanju koju je pokrenuo PROTIV dečije pornografije. Njegov esej na tu temu je objavljen, a istraga je stopirana.

Sumnja je ostala, iako je njegov rad sa decom u dobrotvorne svrhe naširoko poznat.

Od tada, crvić se uvukao u mene i gledam na ovu pesmu, pa i celi album, kroz drugačiju optiku. Pronalazim homoseksualne reference u mnogim stihovima i pitam se da li je to Townshend govorio o sopstvenim iskustvima. Ili je to samo plod umetničke mašte, podstaknut (pre)velikim dozama alkohola i droge, kao i njegovom osvedočenom psihičkom rastrojstvu posle smrti Keitha Moona?

Verovatno nikada nećemo saznati.

Sinoć divanim telefonom s prijateljem. Uspeo sam, posle dužeg vremena, da ga izbacim iz napornog radnog ritma skrenuvši mu pažnju na jedan novi, očaravajući disk. Razgovaramo dugo, k’o žene, skačemo s teme na temu, a on me, u jednom trenutku, upita:

– Jesi li slušao novog Maccu?
– Jok, jel’ treba da čujem?
– Ma, ne znam, silno su napolju ozvezdičili album u recenzijama. Evo, stoji pored mene već nekoliko dana, a nikako da ga pustim. Ne stižem.
– Pored mene stoji novi Elton John i još koješta, ista priča…
– Pa šta radiš, juriš ženske?
– Jok, pišem za neki blog…

Let it be… potpuri!

Nastavite sa čitanjem… “Potpuri”

Listam današnje novine i sve se pitam kada ću se uzeti u pamet i novine načisto bataliti. Tri minuta je dovoljno da se pogledaju naslovi i zaključi da u njima ništa nije vredno daljeg gubljenja vremena. A onda dođem do ženske strane i vidim naslov: Zavisna od botoksa! Pa dobro, mislim se, da li su te žene normalne? Shvatam ja zavisnost, i sam imam neke poroke na koje ne gledaju svi blagonaklono: “pušim, pijem, tulumarim, gutam pilule, obožavam skupe stvari, zavlačim ruke u gaćice…”, al’ zavisna od botoksa…

Tu mi na um padne “kraljica estetskih zahvata” iz sveta muzike, ne budem lenj i potražim neki stari snimak… I eto priloga za danas.

Nastavite sa čitanjem… “Cigani, skitnice i šaneri”

Bane i Laza su stigli kući posle jednomesečnog boravka u Engleskoj. Ja, k’o na iglama sedim i buljim u telefon, sve čekajući da me neko od njih pozove, pa da zajednički sumiramo utiske i pogledam šta su sa puta doneli. Naravno, mislim na ploče. Eh, nekada je i to slatko iščekivanje imalo smisla – kao da ideš na ljubavni sastanak, sav se treseš od uzbuđenja.

Šta da kažem, posle poziva, poleteo sam kao ptica. Nagađao sam šta su i koliko mogli da donesu, u mislima prelistavao njihove kolekcije tražeći rupe u njima koje su, sada, možda popunjene.

Stignem kod njih, izljubimo se kao što je to red i običaj, a ja sve pogledom nestrpljivo tražim gomilu. Bane je to primetio, pa mi reče:

– Pusti ploče, neće nigde da pobegnu. Gledali smo koncert Grateful Deada!

Tu se ja blago zabezeknem. Otkud oni na njihovom koncertu, nisu baš često dolazili u Evropu, slabo se to ovde slušalo…

Nastavite sa čitanjem… “Svitanje”

Pre nekoliko dana sretnem Paju, mog drugara iz neke davne prošlosti. Životni putevi nam se nisu ukrstili decenijama, pa je zadovoljen red & običaj da se ispričamo. Onako, s nogu, kada ne može bolje. Ja u ruci držim svoj doručak kada mu vreme nije, a on fasciklu sa nekim dokumentima. Brzo pretrčimo uobičajene teme: žena, deca, posao, politika…

Ma, prvo neka ludnica počne, pa ćemo da nastavimo priču…

Nastavite sa čitanjem… “Hokus pokus”

Ljudi kažu da sam suština žurke
Jer ispričam vic ili dva
Iako sam mogao da se smejem ili da budem sa svima srdačan
Duboko u sebi sam tužan.
Stoga, ako se dobro zagledaš u mene
Videćeš da moj osmeh izgleda neumesno
A ako priđeš bliže, lako ćeš videti
Tragove mojih suza.

Opet će da mi prebace da sam patetičan kada pišem.

Nastavite sa čitanjem… “Tragovi mojih suza”

O svom traumatičnom susretu sa punkom već sam pisao. Srećom, tih zlatnih godina bio sam pretplaćen na Melody Maker. Obično mi je stizao petkom, još uvek je mirisao na štamparsku boju a ja sam bio presrećan što ću ga do ponedeljka pročitati, sve misleći na one koji će ga tek toga dana ugledati na kioscima u Ujedinjenom Kraljevstvu. Pa je onda sledila razmena za New Musical Express sa prijateljem, diskusije o člancima i slušanje nove muzike. Nekoliko dana iščekivanja do novog broja uspevao sam da preživim…

Svet je bio lep.

Nastavite sa čitanjem… “Nema više heroja”

Pimadona se nalickala. Bila je uznemirena. Znala je da nešto nije u redu i rekla sebi da treba da se pribere, da se ne bi rasturila na sastavne deliće. Ulica je vrvela od ljudi u potrazi za zabavom, ali samo je ona bila sposobna nekog i da skenja. Zavapila je: Odvedite me negde, na neko dobro mesto, pa ćete da vidite šta je dobra zabava!

Izdržali ste da pročitate, a ništa vam nije jasno?

Tek sada počinje zabava.

Nastavite sa čitanjem… “Divljina”