Većina pesama ima priču. Nekada je priča posebna, specifična za određeno vreme i podneblje, a nekada opšta.
Nekada je sasvim lična.
Ova pesma se, baš, odavno nakačila ne mene, i stala u red da o njoj pišem… A nije mi se dalo. 
Danas, moram!
Author: Peacock
Curica
Pre par dana Valex je pronašao curicu. Pronašao sam i ja jednu, pa da se pohvalim. Doduše, samo za gledanje & slušanje, ali ne mari. 
U mom slučaju, za sve je kriva Umetnica. Da nije bilo njene ljubavi prema meni & baroku, ne bih našao ni curicu. 
Zdravo!
Izlazim, jutros, iz obližnjeg supermarketa. U rukama kese sa bakalukom. A u njima nešto što moja ćerka zove “luksuzni doručak”. Ne znam baš šta njoj taj izraz znači, meni je bitno da sve to u slast pojede, ali mi se sviđa kako zvuči. Bolje nego Otac – kolac! 
Ispred marketa sretnem Komšinicu, na kraju tridesetih ili početku četrdesetih, koja izgleda baš poput žena kakve je Kundera opisivao u svojim romanima. Iskusno muško oko ju je momentalno procenilo na oko 180 centimetara bez štikli… znači taman. 
U prolazu, dobaci mi:
– Zdravo, Srce!
Moje srce u grudima zadrhta, u trenutku se preslišah da li sam jutros popio lekove za pritisak, razređivanje krvi, holesterol… i za sve ostalo što mi fali. Sve vreme su mi u glavi njene noge koje kreću, negde, iz ramena… Jebeš to što nije stavila “vrele usne”. Jes’ i da je pomalo zgužvana od (ne)prospavane noći, ne smeta, ionako ide da baci kesu sa đubretom u obližnji kontejner. Al’ njene noge – idu same! 
Padoše mi na um Paulina Porižkova, njen muž i ova pesma:
Da se razumemo, sa komšilukom gajim samo dobrosusedske odnose… I ništa više.
Nagazi gas
[pisano one ledene subote, prim.Grba]
Kada sam, jutros, pomolio nos iz kreveta, nije mi se ustajalo. A kamoli pisalo. Valjda Pera Ložač, onaj koji drži ključeve centralnog grejanja u jednom gradu, nije došao na posao. A i što bi: subota je, neradni dan za sve one koji zarađuju novce u javnim službama, a zakon ili nešto drugo što se oslanja na njega jasno kaže da nema grejanja dok ne počne grejna sezona. E, sad, da li je napolju ili u kući temperatura u minusu, nije bitno. Važan je DATUM.
Neko ko je projektovao prostor u kome živim je ostavio rupu u zidu u koju bi trebalo da se utakne sulundar. Nevolja je što se ta rupa nalazi u mojoj kuhinji!? I što se tu nalazi frižider, jedina stvar koja u taj ćošak može da stane i kome je tu, po nekim pravilima arhitekture, mesto. Tako da imam dilemu da li da izbacim frižider napolje, kroz prozor, unesem neku pećku i veselo zagrejem kuhinju. Makar će u njoj biti toplo, ostatak stana je, ionako, odvojen zidom… I tako mogu još dugo.
Sve vam je jasno? Meni nije, što bi rekli KUD Idijoti: Glupost je neuništiva…
A kako nemam izbora, jer smrznuta deca neće duže da mi traju, ostaje mi samo da se svi zagrejemo muzikom.
Versaj (čas istorije)
Tamo gde je trebalo da se dese, revolucije su se odigrale odavno. I danas, bili mi toga svesni ili ne, trpimo njihove posledice. Srbi, po svom starom, dobrom običaju, kasne i sve im je neko drugi kriv, ne shvatajući da (h)istorija neće da čeka da se smislimo i da će je pobednici nanovo napisati, hteli mi to ili ne.
A dok se smislimo, prođe voz! 
Vala, dokle ćemo tako? Kao da smo večiti ponavljači, koji nikada ništa ne nauče iz svojih iskustava.
Ne želim doktora!
Leto 1971. godine je bilo lepo. Nije bilo varljivo, kao ’68. I uvek ću ga se sećati. Tada sam izgubio nevinost. Ne mislim na ONO, u to vreme sam još uvek išao u osnovnu školu i ONO je, još uvek, bilo daleko od mene. 
Izgubio sam muzičku nevinost: prešao sam sa singlića na albume. Albuma nije ni bilo da se kupe, sem jedne loše kompilacije Bitlsa i jednog Elvisa u živo. U to vreme Ljuba “Cezar” je bio moj idol, jer kod njega sam sretao dobre ribe, nekoliko godina starije od mene, a i zbog stranih ploča koje su mu roditelji, gasterbajteri, slali iz Francuske.
Imao sam sreće jer mi je Ljuba, nesebično, pozajmljivao ploče na slušanje. Po prvi put sam čuo ozbiljne stvari i polako shvatao da rok muzika nije A i B strana singla.
Još uvek znam koje su ploče to leto provele kod mene: The Best of Nice, Free – Fire And Water, Humble Pie – Town And Country, i neka kompilacija na kojoj sam upoznao grupe Yes i Dada.
Od tada, više ništa nije bilo isto…
Umetnost živi, a život je kratak!
Ovo je jedna od numera o kojoj bih mogao da ispričam barem nekoliko interesantnih priča. Stoga mi je teško da se odlučim koja da bude današnja. A da ne bih mnogo razmišljao, što će me samo još više upetljati, da odmah raspalim.
Sujeta je čudna stvar, na nju niko nije imun, a svirači koji imaju formalno muzičko obrazovanje, po pravilu, ne uspeju da joj se odupru. Da celi svet vidi njihovo umeće i uzore! Rezultati su mahom traljavi i kreću se od lošeg do prosečnog.
Mislim, svira orkestar grandiozno, pa malo bend mlati, a ono što je zamišljeno kao grandiozno delo ispadne, kao što mi obično kažemo: “stoji mu k’o piletu sise”. 
Ali kada spojimo vrhunsko sviračko umeće, mladalačku poletnost i nesputanu imaginaciju, dobijemo vrhunsko umetničko delo koje teško da ima premca.
Pohvala ludosti
Jadne moje uši. Šta su sve morale da istrpe, dobro je da su još uvek na glavi. Lepo je kada sedneš i opustiš se uz probranu muziku, kao što to radimo ovde. Obično razgibaš i glavu i telo. A da bi do toga došao, moraš da čuješ mnogo više loših i dosadnih stvari nego dobrih.
S godinama postaješ ovisnik pa, kao i svaki narkoman, tražiš jači fiks. A kako godine prolaze, sve si izbirljiviji i teže pronalaziš ono što ti je potrebno. Industrija zabave i reciklaža rade punom parom pa je sve manje nove muzike kojoj se navraćam. Mislio sam da me ništa više u tom svetu ne može iznenaditi.
A onda se, pravo niotkuda, pojavilo nešto što me potpuno razbucalo.
Bistra voda
[Edit by Grba: ime autora je promenjeno; izvinjenje zbog greške.]
Svi mi nešto sanjamo. Tako i ja, noćas, sanjam D. koju nisam ni čuo ni video godinama. Malo čega se sećam, san se prekinuo baš u trenutku kada je postajalo zanimljivo. 
Pitam se, zašto baš nju, a ne neku drugu, jer “lepe žene prolaze kroz grad”… I to više nije san, nego gruba racionalizacija koja me pita: a zašto si baš to sanjao, a kako se baš nje seti, gde ti je pamet, samo fantaziraš… K’o da te venčana žena ispituje na detektoru laži, a ti vrdaš dupetom ne bi li joj rekao nešto smisleno. 
Ništa od sna nisam zapamtio, sem muzike koja je išla u pozadini dok se odvijala fabula radnje. 
Rasturimo svet
Svako jutro mi počne sa Nesicom. Onom crnkom koja mi probudi i telo i mozak. Kada nema ništa bolje. 
I taman kada sam kresnuo cigaretu & ovo sokoćalo na kome pišem, ćerka uključi TV. Jutarnje vesti me ugasiše u momentu: Pride se neće danas održati, ali sinoć su aktivisti ipak izašli na ulice, Savet EUrope je duboko ožalošćen, a i ostali važni svetski čimbenici… Kao da je to najvažnija stvar u životu. Da se razumemo – nemam ništa protiv LGBT populacije, ljudi mogu da rade šta hoće iza zatvorenih vrata, ali ne volim da mi se tim pravom maše ispred nosa. Kao da nema važnijih prava poput prava na život, rad, etc… pa se zbog nepoštovanja istih niko mnogo ne potresa. 
Elton John je napisao neke od mojih omiljenih pesama, George Michael peva k’o slavuj i uvek volim da ga čujem, imam sve albume k.d.lang… a Freddieja Mercuryja da ne pominjem.
Ipak, nešto sa svetom u kome živimo nije u redu, pa hajde onda da ga menjamo. Makar na pet minuta.
Spremni? Uno, dos, tres…