Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Danas bih napisao baš nešto dobro, ali srce mi se steglo, a ruke ne slušaju. Da li je to zbog same ove pesme, izuzetne žene koju sam imao sreću da upoznam ili činjenice da je i moja kosa dobila boju srebra, ne bih baš znao reći.
Autor i moj duhovni brat će to bolje objasniti.
Kada je Šef proglasio letnju pauzu, laknulo mi je. Mislite da je lako skoro svakodnevno pisati? Odmah da vam kažem, nije. Razmišljam na onoj vrućinčini šta posle pauze, pa krenem da šaram po Cevki bez cilja, valjda ću da smislim nešto. Sve mi se javljaju neke opksurne pesme, nije za širu publiku, a onda, ni sam ne znam kako, počnem da tripujem o domaćoj glazbi. Sad, da li je glazba ili muzika, ko će to znati. 
Najbolje da se nađemo na pola puta, geografski. 
Znatan broj nesporazuma, sukoba i nezgoda u duhovnom životu jednog naroda dolazi otud što mnogi nepozvani i nesposobni ljudi osećaju potrebu da brinu narodnu brigu, da “strepe” za budućnost naroda, da ga brane od opasnosti koje samo oni vide.
To su ljudi koji veliku i nezajažljivu sujetu svoje sitne i uske ličnosti prenose na opšti plan… Od takvih duhom malih ljudi postaju često veliki gonioci novih istina i mučitelji.
Ivo Andrić
Zvuči poznato, a? Prepisano iz svakodnevice svih onih koji su u stanju da čitaju ove redove, ma odakle dolazili. Sumorna stvarnost se obrušila na sve nas i čini da u grčevitoj borbi za opstanak zaboravimo sve ono što nas čini ljudima, uvučemo glavu među ramena i žmurimo dok pored nas prolaze komšije, prijatelji, kolege, rođaci, slučajni prolaznici… sve u nadi da neće primetiti da smo se, ne svojom voljom već okolnostima, promenili.
E, nećemo tako. Zbog toga smo danas ovde – da slavimo život!
Danas mi ništa nije potaman. Naiđe dan kada ništa ne ide kako treba, ma koliko se trudio. I, tako, misli se roje. A čim se roje, a ja ne mogu da nađem čarobno dugmence da ih isključim, znam da ništa dobro neće da ispadne. Odvedu me pravo tamo gde ne bi trebalo da budem. Gde boli…
Život je ponekad brutalan, ali naučiš. Itekako naučiš!
Idemo sin i ja pre neki dan u posetu prijateljima, čavrljamo, uzgred, o svemu i svačemu. I to ulicom kojom pešaka nisam prošao barem poslednjih tridesetak godina. A ulica važna, barem za mene. Na njoj sam proveo srećne dane detinjstva. U njoj su stanovali moji drugovi iz osnovne škole. Neke od kuća još su tu, oronule, kao i mi sami.
Zastanem ispred jedne zgrade i upitam ga:
– Znaš li šta je tu nekada bilo?
– Nemam pojma, sada je tu prodavnica bicikala. Kao da je važno šta je tu nekada bilo…
Meni je važno. U toj zgradi je bio jedan od šest bioskopa u gradu, u kome sam gledao prvi film u životu. Danas nema ni jednog bioskopa koji radi. Mesta na kojima se danas prikazuju filmovi ne računam u bioskope.
Prvo sam se, još pre nekoliko godina, sporečkao sa decom oko reči evergreen. I video koliko se naša gledišta razlikuju oko toga šta ova reč, koja se odomaćila i u našem jeziku, zapravo označava. Deca su, naravno, pod uticajem trulog zapada koji sve pokušava da strpa pod neku odrednicu, sluđena, i pitaju se kako su pesme koje su stare 10-20-30 godina – dakle, sve one, evergreen.
Ja im kažem da to nema nikakve veze sa žanrom ili godinom proizvodnje, ali ima veze sa kvalitetom. Samo ona muzika koja je još uvek aktuelna i sveža zbog svog kvaliteta, bez obzira na vremensku distancu zaslužuje da dobije epitet evergreen.
Jer, gde bismo onda strpali evergreen, poput ovoga, koji je star 300 godina?
Zovem prijatelja sinoć. Kakvi sinoć – usred noći, bre, znam da je noćna ptica i da kasno leže… A on se ne javlja. Doduše, nisam ni puštao dugo da zvoni. Kontam, možda nešto vari bez maske, di ću ga ometam u tako važnim trenucima. 
Kaže, jutros, da je prs’o od umora i legao ranije. Ja se samo pitam ko mu je svirao povečerje i na čemu? Mada, naslućujem… 
Drugi prijatelj, onomad, pita može li da naručuje o čemu ću da pišem? Može, kažem, pošalji spisak. I posla ga. Gledam ja, nečega se sećam, nečega ne, vidim da se polako penzionišem. I onda bolje da opalim iz glave. Dok ne obnovim gradivo. Nevolja je samo što je gradivo povećih gabarita. 
Ništa nije kao što je nakada bilo…
Teško pitanje u naslovu, možda najteže, zar ne? I, što je najgore, svako od nas ima sopstveni sud o tome šta je to ljubav i kako se manifestuje. Nije to samo ona hemija koja vas strefi kada sretnete nekoga ko vam se instant dopadne – to je ono osećanje sa kojim možete da živite i mnogo godina kasnije.
Lepši pol će odmah reći: Nije to ljubav ako ne traje do kraja života! 
Ploče sam oduvek čuvao kao oči u glavi. Kao i svaki uzorni kolekcionar. Išle su samo u proverene ruke i na prethodno proverene gramofone. Zato se i svakodnevno saplićem o njih, vremenom kuća postane tesna. 
A u vreme kada je posedovanje par stotina albuma bilo prava retkost, otvarale su se, bogme, i šestore oči. Jedan jedini put me neko zeznuo – i nikad više. Da mi zamaže oči i nadoknadi štetu, Mufljuz mi je dao par svojih albuma. Jedan od njih je bio, kako mi reče, “tamo neki Japanci”… 
Vratio sam se kući, stavio na Thorensa plen… red je da barem čujem ono što sam oteo…
Do nekih susreta mora doći pre ili kasnije. Ljudi nisu uvek gospodari svoje sudbine. Tako se i na Suštini pasijansa svakodnevno srećemo sa raznim likovima i njihovim životima, koje vešti muzički majstori znaju da najbolji mogući način uobliče u neobičnu priču. Ili običnu, prosudite sami.
Neobično je to što danas krećemo iz biblioteke.
Znam da vas već golica i to šta se krije iza naslova…