Zove Jefe de blog i strogim glasom opominje da pišem.
– Šta da pišem, ovih dana nemam neku inspiraciju
– Piši šta slušaš, jeb’o te patak… – dalje neću da ga citiram, nepristojno je. 
E, kada je tako, idemo, pa šta bude…
Author: Peacock
Čekanje
Jesam li vam već rekao da volim opičene bendove? Doduše, opičenost ne nosi nužno i kvalitet, pa su se moje uši naslušale svega i svačega. Ali oni koji prođu sito ostaju u mome srcu zauvek. E, ovaj bend je jedan od tih opičenijih, a izuzetnih.
Igra na oštrici žileta i doslednost u poštovanju pokretačke ideje po svaku cenu, makar ih progutao mrak večnosti i zaborav, zaslužuju moje poštovanje. A i vaše.
Kao dečak
Gledam ovaj naslov i svašta mi se mota po glavi. Dođeš u neke “zrele” godine, neprimetno, a da ne osetiš. Kuća – pos’o – pos’o – kuća, što je već opisano u jednoj pesmi kojom se nikada nećemo baviti. 
Tek ponekad, a sve ređe, nekoj brižnoj ženskoj duši otme se polurečenica: Moj dečak! 
Da l’ zbog ovoga ili ONOGA, vrag će ga znati. 
Vaskrsni Isuse
Neću vam držati propovedi o veri jer se većina ljudi nje seti samo onda kada su u problemu i teško im je. A to već nije vera, ma šta pod tim pojmom podrazumevali. Možda ću, malo, propovedati o dobroj muzici. Inače, kako bismo otkrili svoje muzičke Bogove, koji su svuda oko nas. Tražite, naći ćete. 🙂
Zaboravljena pesma zaboravljenog pevača.
Srce je kao točak
Iako me kompjuteri ‘lebom ‘rane već četvrt veka, nikada nisam bio sklon lutanju po netu. I da nije ovih pisanija, ne bih osetio zadovoljstvo koje Cevka ume ponekad neočekivano da mi priredi i učini da mi srce zaigra.
Bilo je dovoljno da vidim Lindicu u kadru pa da zastanem, a onda se to pretvorilo u loop koji se vrti do beskonačnosti. 🙂
Volim da patim
Nema čoveka koji nije iskusio bol i patnju zbog izgubljene ljubavi. To je prirodno stanje stvari koje može da traje kraće ili duže vreme. U muzici, to je okidač koji pokreće kretivni proces iz koga nastaju najbolje pesme.
A pošto ja nisam nikakav terapeut koji leči ljubavne jade, mogu da delim sa vama muzičke emocije koliko hoću.
Naga
Ni sam ne znam kako sam nabasao na ovu pesmu. Verovatno mi se svideo naslov, reč koja označava prirodno stanje kada je žena najlepša. 🙂 I da prethodna rečenica ne bi zazvučala kao ispad “muške šovinističke svinje”, da pogledamo o čemu se tu, zapravo, radi.
Adio pamet!
Sinoć sam dobio mail koji je počinjao ovako:
“Dear Zoran,
I am writing to you to let you know that my diagnosis of Alzheimer’s is confirmed and what this is going to mean for the future of the band.”
Na tren sam ostao bez daha…
Ona je kao ‘tica lastavica
Na samo pomen reči folk balkanskim čistuncima rok provincijencije se (navodno) prevrće utroba. Nikada nisam to mogao da shvatim gledajući u mnogim prilikama kako se ti isti ljudi, posle nekoliko čašica, deru iz sveg glasa uz domaću “folk” muziku. Dakle, za sve je kriv naš jezik. 🙂
Pored folka, na živce im ide i country, koju slikovito opisuju kao muziku američkih seljaka sa kojima ne žele da imaju ništa. Kakve neznalice! Mi, ovde prisutni, sa takvima ne želimo da se mešamo jer znamo malo više od njih. 🙂
Amigo
Baš sam se zainatio, a ništa mi nije išlo na ruku: Cevka je pukla i javljala mi nebulozne poruke o greškama, ne znam šta znači naslov pesme o kojoj želim da pišem, autor je snimio na desetine sopstvenih verzija, a ja sam želeo baš ovu.
Nisam ja komponovao pesmu Chan Chan, odsanjao sam je. Ja sanjam muziku. Ponekad se probudim sa melodijom u glavi, čujem sve instrumente vrlo jasno. Pogledao sam na balkon i nisam nikog video, ali čuo sam pesmu kao da je neko svira na ulici. Ne znam šta je to bilo. Jednog dana sam se probudio slušajući ta četiri akorda, dodao reči inspirisan dečijom pričom iz mog detinjstva, Juanica i Chan Chan… Vidite, sad se svuda peva.