Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Da li i vama svi mediji počinju da idu na živce? Uključiš TV, prelistaš dnevne novine jer odavno ih ne čitaš, očajnički tražiš barem neki tekst koji možeš da svariš i brzo odustaneš. Virtuelni svet loših vibracija radi svoje, rastače te polako i sigurno iznutra sve do trenutka kada postaneš svestan svega toga i kažeš sam sebi: vreme je da se menjaju stvari.
A kakva je to revolucija ako nema pesme koja je slavi?
Prepisujem naslove iz današnjih novina: Neka i vaša kosa zablista, Savladajte trikove profesionalnih šminkera, Kako holivudske zvezde prikrivaju nedostatke, Želite li i da u šestoj deceniji izgledate ovako, Doterana i na +50, I na plaži našminkane… Posle se čudimo što su žene potpuno sluđene. 
I da ne bi bilo nekih nedoumica, da raščistimo stvari na samom početku: JA VOLIM ŽENE!
Od jutros je sve nešto pošlo naopako: bilo je hladno i padala je kiša kada sam krenuo na posao, sijalo je sunce kada sam se vraćao i bilo je nesnošljivo sparno. Kako to da je oktobar u junu, pitao sam se, i pustio prvi disk koji mi se našao pri ruci.
Odmah je sve lakše jer sa ovakvom muzikom nema nedoumica. Sve je na mestu i zvuči odlično.
Kratki rubato uvod, odsečna bas linija, poznata orkestrirana tema, kotrljajući zvuk električnog klavira, zvezdana postava muzičara koji se smatraju najboljim intrumentalistima na svetu… Šta bi još muzički sladokusac mogao da poželi?
Čudo jedno kako neki snimci, s godinama, ništa ne izgube na svojoj lepoti i magiji. No, pored uživanja u njegovoj muzici, mene za Deodata vezuje i priča o jednoj strašnoj oluji…
U stara, dobra vremena, početak juna bio je obeležen grozničavim razmišljanjem gde će se letovati. Od tada, mnogo toga se promenilo. Ove godine većina ljudi, pritisnuta problemom kako sačuvati vlastiti život, i ne razmišlja o tome. Kada nema pravog mora, dobro je i virtuelno. Sunca, koje nam ovih dana tako nedostaje, i razbibrige nikada nije dovoljno.
Prijateljstvo nekadašnjeg Idola, Vlade Divljana, sa nekadašnjim članovima grupe Film, Maxom Juričićem, Marinom Pelajićem i Jurijem Novoselićem, traje još od zajedničke turneje njihovih matičnih bendova. Svedoci kažu da su se urnebesno zabavljali, a tada uspostavljeno prijateljstvo nije se pokvarilo i tokom proteklih decenija.
Neki ljudi baš nemaju sreće u životu. Kao ovaj dvojac iz današnje priče. Jedan je napisao fantastičnu pesmu, a drugi ju je proslavio i u naponu stvaralačke snage naprasno preminuo.
U svakoj knjizi koja se bavi istorijom popularne muzike pročitaćete da je Robert Palmer bio veliki pevač izuzetnih glasovnih mogućnosti. Jedan od najvećih koje je Engleska ikada dala. Čovek izuzetnog šarma, lepote i stila, koji je vešto mešao različite muzičke žanrove na svojim albumima i uvek, po pravilu, okupljao svetsku muzičku elitu da mu pravi pesme i svira na snimcima. No, on je danas samo povod za jednu drugu priču.
Samo pominjanje harmonike, među ljudima koji neguju svoje zulufe kao životni stav i posvećenost muzici koju vole, izaziva grimasu gadljivosti na licu ili visoko podignute obrve. Valjda su im dozlogrdile prevelike doze ovog instrumenta koje svakodnevno susreću na ovom našem podneblju. No, ne mora uvek da bude tako.
Ovo je muzika koja se zove Zydeco . Izvode je potomci Kreolaca, robova iz jugozapadne Luizijane, teritorije koja je pre dva veka bile kolonija Francuske i Španije, a možemo samo da nagađamo ko je još tu umešao svoje prste i još neke delove tela. 🙂
Da malo uozbiljimo stvari u muzičkom delu Suštine pasijansa…
Ova pesma je bila najveći komercijalni hit grupe koja nema hitove, nije komercijalna, ali ima veliki broj odličnih albuma kojima se stalno vraćam.
Po ko zna koji put ponavlja se priča tipična za Ameriku: njihova publika ne prepoznaje prave vrednosti ukorenjene u sopstvenom identitetu. Zato grupe poput The Walkabouts imaju veći uspeh u Evropi nego u svom komšiluku. Možda su razlog i teme kojima se grupa bavi, a koje su često metafizičke, kao u ovoj pesmi, pa samim tim i nerazumljive prosečnom konzumetu američkih, previše komercijalizovanih medija. Ne znam pouzdano, samo nagađam.
Veliki Rod Stewart se celi život čvrsto držao načela da su plavuše zabavnije od ostalih žena, čak je jedan svoj album i nazvao tako. Prodao ga je u (samo) četrnaest miliona kopija. Ko, onda, može ovakav argument da ospori? 🙂
Doduše, ja više volim ruse kose, kao u popularnoj narodnoj pesmi, ali ni ove veštačke nisu za izbegavanje. 🙂
Sudar sa Kim Wilde je bio iznenađenje za mene. Debi album zvučao je moćno od početka do kraja, sa neuobičajeno dobrom svirkom i gomilom sitnih produkcijskih začkoljica koje iskusne uši mogu da prepoznaju. A kako imam naviku da pažljivo čitam šta piše na omotima albuma, ubrzo mi je sve bilo jasno zašto je rezultat tako dobro spakovan. I otkriću vam tajnu koju malo ko zna: sniman je u studiju grupe The Enid a njeni članovi su pripomogli oko svirke, aranžmana i produkcije.
Meni svaki vikend proleti brzinom svetlost. Verovatno sam nespreman za ovo vreme u kome svi negde žure i jure, a ja volim laganicu. U svemu što radim. Što mi reče jednom neki šumadijski čiča u zrelim osamdesetim godinama: “Dete, celi život nikada nisam žurio, a sve sam stig’o!”
Bowie je ovu zaraznu pesmu zabeležio na albumu Pin Ups (1973), koji ne spada u njegove vrhunske domete samim tim što je album obrada pesama drugih autora, a koje je voleo tokom šezdesetih da sluša. No, ovoj pesmi je dao definitivnu verziju i ona daleko odskače od svih ostalih.