Author: Peacock

Pijem jutros Nesicu sa ćerkom, još uvek sanjivi nepovezano ćaskamo, kad ona ispali:

– Ćale, sećaš li se onog opičenog, šarenog spota koji sam stalno gledala kada sam bila baš mala?
– Kako da se ne sećam, i ja sam ga stalno gledao uz tebe. Toliko puta da mi se smučio. 🙂

Deee-lite je ime koje odmah možete zaboraviti. Jedna pesma i ništa više. Bolje reći, zapamtite samo ovaj spot koji je zabavan i savršeno funkcioniše u sadejstvu sa muzikom. Ostatak albuma World Clique (1990) je samo varijacija na glavnu temu i tu ne pomažu ni znameniti gosti poput funk legendi Bootsy Collinsa i Maceo Parkera.

Pitate se, onda, zašto sam izabrao baš ovu pesmu za danas. Iz dva razloga: zato što obeležila leto 1990. godine, kada se svima nama budućnost činila lepom, pa nije zgoreg da se, barem u mislima, podsetimo mnogih stvari na koje smo zaboravili.

I zato što, kao svaki pravi otac, volim svoju ćerku. 🙂

Nisam ljubitelj hevi metala i sličnih žanrova, ne zato što ne volim glasnu muziku, već zbog ograničenja samog žanra. Ipak, ponekad me zagolicaju nežnije stvari koje dolaze iz ove branše.

Ovih dana pročitah da je grupa Queensrÿche ponovo snimila pesmu “Silent Lucidity“ za novi album Frequency Unknown (2013). Kako i ne bi, ovo je najbolja pesma koju su napravili. Svojeveremno objavljena na četvrtom albumu grupe, Empire (1990), koji je samo u Americi zabeležio trostruko platinasti status i zaposeo liste slušanosti, ova prekrasna balada biva nominovana za nagradu Grammy u kategorijama najbolje rok pesme i najbolja vokalna interpretacija. Nisu dobili Gremija, ali su bili besomučno emitovani na radiju i televiziji.

Nastavite sa čitanjem… “Nemo prosvetljenje”

Srbi imaju stari i strastveni sport virenja komšiji kroz tarabu. Ni ja nisam gori od ostalih, pa sam zavirio… 🙂

Upečatljiv video, zar ne? Kao i bend. I, ako ste mislili da dolazi iz Texasa ili Arizone, odmah da vam kažem da se varate. Dolazi iz Rijeke!

Nastavite sa čitanjem… “Strah”

Politika i muzika, može li taj spoj uopšte da funkcioniše? Po mom iskustvu, ne može. Niti političari imaju šta da traže u muzici, niti muzičari mogu da menjaju politiku, pa time i svet oko sebe. Ovi momci su to iskusili na spostvenoj koži.

Početak osamdestih označavao je vrhunac Hladnog rata između Sovjeta i Amerikanaca, koji je išao tako daleko da su Ameri bojkotovali olimpijadu u Moskvi. Tadašnje rigidno rukovodstvo Sovjeta je, između raznih drugih restrikcija na prisustvo “proizvoda zapadnjačke kulture koji truju dušu mladih Rusa”, zabranilo slušanje i izvođenje rok muzike. Nema javno, ima tajno. Ponovila se priča koja se dešavala i u Americi tokom pedesetih, kada je osuda ranog rock&rolla od strane političara samo pospešila interesovanje mladih za tu vrstu muzike.

Meni je pravo čudo kako političari nikada ne nauče ništa iz istorije.

Nastavite sa čitanjem… “Pucanj u prazno”

Jesam li već pominjao da volim opičene bendove? One što stalno smišljaju nove i pomalo uvrnute stvari, a iz to se i sjajno zabavljaju. I njihova publika, takođe.

Ukratko, The Leningrad Cowboys su finska grupa poznata po obradama popularnih hitova, svom bizarnom izgledu i scenskom nastupu. Nastali 1986. godine, na ideju Akija Kaurismakija, poznatog filmskog režisera i članova pop-pank grupe Sleepy Sleepers kao zajebancija na temu opadanja moći tadašnjeg Sovjetskog Saveza, uzbrzo su postali više od dobrog štosa. Kaurismaki snima urnebesni film Leningrad Cowboys Go America (1989), koji govori o doživljajima izmišljenog ruskog rok benda koji putuje za Ameriku kako bi postao slavan. Po prikazivanju filma, izmišljeni bend postaje stvaran.

Nastavite sa čitanjem… “Pohvala ludosti”

Kada sam sebi napravio zabavu, da pokušam da je napravim i vama. Još kada bih znao da je ovako sročim i odsviram, gde bi mi bio kraj…

Nemojte da vas pesma zavede, kao što je zavela mene. Zato joj se stalno vraćam.Valjda se prepoznajem u njoj. I da se razumemo: ovo nije pesma o ženama kao što može da sugeriše njen naziv, nije čak ni veselica po svojoj tematici iako muzika sugeriše tako. Ovo je pesma o odmetniku koga je siromašni ribar napojio i nahranio ga, a potom, zavarao progonitelje i mudro se smejulji sam za sebe.

Nastavite sa čitanjem… “Ribolovac”

Bio je lep julski, sunčan dan u Barseloni, negde početkom veselih osamdesetih. Drugari i ja švljali smo velikim gradom pokušavajući da odgnetnemo sve njene misterije, naivno se pitajući da li Španci uopšte uče engleski jezik u školama i zašto šuškaju kada pričaju. A onda smo ušli u jednu od muzičkih prodavnica, da malo predahnemo i ohladimo usijane glave. Kako smo se prevarili…

Ova pesma nas je sačekala na ulasku, a ostatak albuma Poco ruido y mucho duende ispratio. Da budem iskren, jedva smo pogodili izlaz. To se na španskom kaže salida, sa mekim s proceđenim kroz zube. I tu se moje poznavanje tog jezika završava. 🙂 Naravno, čvsto smo stiskali u rukama dva albuma muzičara koji se, kako smo jedva razumeli prodavca, zove Manzanita.

Nastavite sa čitanjem… “Ciganka”

Auh… Ovo je baš bilo iznenađenje. Kakva trojka na jednom mestu!!!

Kratko i jasno, za manje od tri minuta. Eeeee, to su prave rock and roll pesme.

Nastavite sa čitanjem… “Zelena reka”

“Hasao sam veganski prebranac
da ti budem rastafarijanac…
Ja sam tebe rasla iz opanka
da ti budem rastafarijanka… “

Onomad videh ovo na lokalnoj TV pa, reko’, da podelim sa dobrim ljudima koji prate ovaj blog. Inače, kakav bi ja bio lokalpatriota? Obratite pažnju na detalje teksta i spota!

Ovo je dobar primer kako se spot može napraviti za gajbu ‘ladnog piva i malo meze, a da bude zabavan. Što je i najveći problem Propagande 117. Da je neko uložio dobru lovu u njihovu promociju, što svakako zaslužuju, guralo bi se po svim velikim medijima i uspeh ne bi izostao. Ovako, iako je Aca Sretenović pesnik čija je poetika na tragu najboljih trenutaka Đorđa Balaševića i Bore Čorbe, oni ostaju u senci i van interesovanja šire publike i medija.

Šteta za grupu, ali ovo je zemlja Srbija.

Nastavite sa čitanjem… “Regionalni rege”

Na virtuelnom mestu koje se zove Oldwave, koje postoji dobrih dvadeset godina i okuplja moje drugare sa raznih strana koji su, sve do jednog, sjajni momci i vrsni poznavaoci raznih muzika, napisao sam pre par nedelja sledeće redove:

Nećete verovati, slušam album Tončija Huljića! 🙂 Mediteranska verzija onoga što Bregović radi sa Orkestrom za zabave & sarane. Zvuči moćno, produkcijski ispolirano do detalja, rekao bih da peva Petar Grašo.

Tonči je lepo rekao da će pare koje je zaradio sa onim strašnim ribama, kvaziklasičarkama, koje se zovu Bond (da, to je njegov projekat, ako niste znali) da spička na zajebanciju. E, pa ako je tako, dobro se zeza. 🙂

Nastavite sa čitanjem… “Amerika”