Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Većina ljudi posle takve tragedije poklekne i padne u depresiju. Wyatt se pokazao čvrstim i odlučnim i napravio ključni zaokret u muzičkoj karijeri.
Pisanje o talentovanim ekscentricima poput Roberta Wyatta je nezahvalan posao. U mnogo knjiga i tekstova njegovih kolega sam nailazio na anegdote koje mi ni malo nisu pomagale da upotpunim sliku o tom neobičnom čoveku. Iz njih sam samo mogao da zaključim da su se u njegovom društvu svi dobro zabavljali i da su ga bezrezervno voleli.
Slušajući njegov izuzetan diskografski opus lako je zaključiti zašto je to tako.
Samo možemo da konstatujemo da je njegova strastvena interpretacija govorila da je došao do nečega što mu se dopadalo.
U trenutku kada podmadak postigne konsenzus oko toga šta bi da jede, nedeljno ritualno kuvanje ručka postaje “šala mala”. Na meni je samo da napravim turneju po pijaci i bakalnicama i da se dam na posao. Kako sam se odavno uverio da su za uspešno obavljanje ovoga posla, pored dobrih namirnica, preko potrebni ljubav prema hrani i pozitivne vibracije, ništa ne počinjem dok ne odaberem muziku koja će ceo proces da prati sve dok posao ne bude gotov.
Za ovakve stvari volim da pustim onu koju zovem “kotrljajućom”. 
Samo bi odneo klavir na odabrano mesto na ostrvu Eusa i svirao šta mu prvo padne na pamet.
Filmska muzika, a pod ovim izrazom ne mislim na moderne soundtrackove koji su kompilacija manje-više poznatih pesma, veoma je osetljiva tema za komentarisanje. Ona prati sve šta se dešava na velikom platnu. Ako režiser i kompozitor tesno sarađuju i znaju šta žele da postignu, uticaj muzike na percepciju radnje ili emocije iskazane na licima glumaca bitno utiču na kompletan doživljaj gledalaca. Pri tome, potrebno je da bude neupadljivo, jer njena uloga je tek da dopuni sliku koju primamo.
Iako na papiru pisanje ovakve muzike izgleda jednostavno, retki su oni, poput Ennia Morriconea, koji su svoja najbolja dela napisali za film. Njegove teme iz brojnih filmova često svi mi zviždućemo, a da i ne znamo ko je njihov autor, pa se nameće ključno pitanje vezano za filmsku muziku:
Može li muzika da živi svoj život bez pokretnih slika, sama za sebe?
Na ovaj album smo čekali više od četrdeset godina.
Prošlog leta sam negde naleteo na tekst u kome se piše kako je reper Kendrick Lamar iskoristio deo pesme “Ostavi trag” Tihomira Popa Asanovića za neku svoju. Znate šta mislim o ovoj vrsti muzike, tako da nisam proveravao o čemu se radi. Ne znam kojim putevima je album Asanovića dospeo do Lamara, putevi Gospodnji su nedokučivi tek, u nastavku teksta se navodi kako se Lamar zahvaljuje Popu “na bezvremenskoj muzici i nada se da će da se sretnu i naprave koji zajednički selfi”!
Popu bolja reklama nije bila potrebna.
Black Americana? Pa, nije nemoguće.
Moderna bajka izgleda otprilike ovako: Tanya Blount je od malena bila nadarena pevačica, uspela je čak da snimi i album još 1994. godine, ali se ništa bitnije u njenoj karijeri nije dešavalo. Takvih poput nje u Americi ima koliko hoćeš. Michael Trotter je bio profesionalni vojnik koji je završio u Iraku šireći demokratiju, gde je otkrio svoj dar za pisanje pesama. Ovo dvoje su se slučajno sreli na nekoj svirci, razmenili su telefonske brojeve i, mic po mic, planula je ljubav. Normalno, počeli su zajednički da nastupaju, privenčali se i…
I imali su sreće.
Nedavna najava novog albuma Specialsa me je potpuno zatekla, jer sam pomislio da su davna prošlost i da njihovu muziku niko više ne sluša.
Krajem sedamdeserih (čini mi se da je bila 1979, da ne tražim po vinilima) agilni urednici Jugotona (ili je, ipak, bila ZKP RTV Ljubljana) častili su mladu jugoslovensku populaciju ska muzikom. Niko nije bio siguran šta je u pitanju, u retkim domaćim tekstovima po novinama ska se pominjao kao žanr koji je pretača reggae muzike, britanske novine su ga popularisale i reklamirale novu diskografsku kuću 2 Tone Records, pa sam, očekivano, krenuo da preslušavam ono što je bilo dostupno: The Specials, The Selecter, Madness i The Beat.
Poslednje dve grupe slušam i danas.
Kao i uvek, najbolje pesme se stvaraju u trenutku kada se slože različite crtice iz stvarnog života.
Virtuelni prijatelj iz Australije kojeg sam u nekoliko navrata ovde spominjao ponovo je uspeo da me iznenadi. Sastavio je listu najprodavanijih albuma down under. Bio sam zatečen: od svih izvođača koje je pomenuo jedino sam znao za grupu Icehouse.
A ovamo, kao, važim za dobro obaveštenog čoveka kada je reč o muzici. 
Uz poprilično minimalistički pristup, uspeli su da napirlitanoj publici prodaju ozbiljne teme. To je bilo toliko uspešno da je album završio na prvom mestu britanske top liste.
Početak osamdesetih doneo je u Britaniji mnoge muzičke promene. Punkeri su se izduvali, novotalasne grupe su imale već oformljenu publiku i ozbiljno su se shvatali, a muzika za zabavu (čitaj disko) bila je na izdisaju. Komercijalizacija jeftinih sintisajzera je uzela maha i pojavila se čitava subkultura bazirana na synth popu, natapiranim frizurama i visoko stilizovanom oblačenju.
Novinari su tu pojavu nazvali “Novi romantizam”.
Pre par nedelja, na specijalizovanim muzičkim portalima pronela se vest da se diskografska kuća Rhino sprema da objavi album Linde Ronstadt Live In Hollywood. Normalno je da sam bio uzbuđen, jer je Linda jedna od mojih omiljenih pevačica, a ovaj događaj je značajan i zbog toga što joj je ovo prvi oficijelni album sa snimcima zabeleženim na koncertu. Kako Rhino veoma brižljivo i znalački priprema svoja izdanja, objavljen je i promotivni klip koji je veoma pametno odabran.
Ne oklevajte, puštajte glasno.
U interaktivnom svetu, čak i katastrofe su postale globalno interaktivne. Ponekad nam je teško da razumemo da se te strašne stvari događaju živim ljudima.
Ponekad nije zgodno da zahvaljujući internetu i medijima neprekidno imamo “svet na dlanu”. U slučaju uragana Katrina imali smo prilike da pratimo direktan prenos nezamislive destruktivne prirodne sile kako temeljito razara sve što joj se nađe na putu, bez ikakve, pa i najmanje mogućnosti da joj se na neki način suprostaviš.
Gledajući te potresne slike ostala nam je samo nada da će ljudskih žrtava biti što manje.
