Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Eric Idle, jedan od članova legendarne glumačke grupe Monty Python, u više navrata je prepričavao sledeću anegdotu:
Vozio sam se kolima autoputem u blizini LA-ja. Normalno, svirala mi je muzika sa radija. U jednom trenutku DJ je najavio pesmu grupe Toad the Wet Sprocket. Malo mi je falilo da sletim u kanal.
Oni koji su, poput nas samuraja, odrasli uz skečeve Monty Pythona, možda će se setiti i onoga posvećenog rok muzičarima.
Zvuči poznato? Sa mesta odakle poznajete ovu pesmu valja da koraknete još trideset godina unazad.
Ako priupitate bilo kog velikog gitaristu koji je danas u poznim godinama o njegovim muzičkim uzorima, verujem da će mnogi od njih pomenuti Dicka Dalea. Većini mlađe publike ovo ime ništa ne govori, jer su se rađali u vreme kada je Dale već inovirao sviranje električne gitare i, praktično, izmislio jedan muzički žanr. No, njegova vanserijska tehnika i poslovična žestina na nastupima ga svrstavaju među najveće gitariste koji su hodali ovom planetom.
A odrednica surf rock danas je dobro poznata.
Prvo lucidna dijagnoza, a zatim apel barem onima koji su zadržali zrnce zdravog razuma u svojoj glavi.
Zlatno doba protestnih pesama možemo komotno da smestimo u šezdesete. Iako ih je bilo i pre i kasnije, u toj deceniji je postojala idealna klima za takvom vrstom izražavanja. Mediji su se oslobodili stega establišmenta, deca cveća su se razuzdala i uživala u novostečenoj slobodi, sve dok se ekipa na vlasti nije snašla i povukla ručnu. Brzo su pacifikovali nemirne duhove koji su imali sopstvene stavove uključujući ih u poslove, a nagomilanu energiju usmerili ka pričama o avionima, kamionima, kućama, bazenima i sveopštoj potrošnji, što je i uzrokovalo da stignemo dovde gde sada jesmo.
No, nisu se svi predali i prodali svoje stavove i ubeđenja. Stalno se pojavljuju neki interesantni ljudi koji i dalje misle da se rečima i muzikom može promeniti svet.
Posle prvog ugođaja slušanja virtuozne svirke, lagano počinjete da otkrivate dublje slojeve. To je najvažniji razlog zašto je ta muzika toliko prijemčiva.
Busanje u junačke grudi i pozivanje na svetlu tradiciju je prisutno kod svih južnoslovenkih naroda i narodnosti sa kojima smo nekada delili zajedničku državu. No, kada je muzika u pitanju, rovovi su i dalje veliki i duboki – gotovo je nezamislivo da se posegne u bogato nasleđe, obrade tradicionala su uvek bile na nivou statističke greške, a prezriv odnos “rokera” prema “narodnjacima” je postao opšte mesto.
Nešto zaista nije u redu sa podnebljem na kome živimo. Zapravo, sa ljudima koji su ukopani u prošlosti i ne žele da promene svoje stavove za milimetar.
Ne znamo da li su autori pesme poznavali njihov privatni odnos, no priča o sado-mazo paru se savršeno uklopila u imidž dueta.
Divinyls su na papiru imali sve preduslove da budu velika grupa: zgodnu pevačicu specifičnog glasa Chrissy Amphlett i talentovanog gitaristu/kompozitora Marka McEnteeja, sposobnog da napiše pesme koje će postati hitovi. No, iako su u rodnoj Australiji postali jedna od važnijih grupa iz osamdesetih, ostatak sveta se ni malo nije trznuo.
A nije da se nisu trudili.
Nicole ima moćan i sugestivan glas koji prosto poziva na slušalačku avanturu i priziva u misli druge velikane.
Kada se pogleda biografija Nicole Atkins, prvo što upada u oči je da joj je život u poslednjih petnaestak godina bio poprilično haotičan. No, takve stvari se dešavaju svima i pravo je čudo kako je uspela iz sebe da iscedi toliko dobrih pesama koje se nalaze na njenim albumima. Valjda je i u tom haosu imala i malo sreće, a četiri vrhunska albuma i relativno malo godina(40) su dobar zalog za budućnost.
Takvih autorki i pevačica ima zaista malo.
Hteli su da naprave album koji će voleti do kraja života. Izgleda da su uspeli u tome.
Dok pokušavam da se oslobodim upornog virusa koji nikako ne želi da se iseli iz mog tela, vreme prekraćujem gledanjem poprilično interesantne serije. U njoj ništa nije preterano originalno, ali je scenario odlično napisan: neki tip ima običaj da upada uspešnim ženama u kuće, neprestano ih uhodi, krade im veš, sve do trenutka kada se stvari otmu kontroli i on počne i da ih ubija. Preko dana, inače, živi mirnim porodičnim životom… Kako sezona odmiče, vešti reditelj majstorski pojačava tenziju tako da stvori utisak kod gledaoca da ništa nije onako kako mu se čini da jeste.
Kao i u današnjoj pesmi.
Bio je to čudan slučaj potpuno pogrešno shvaćene pesme.
U vreme kada su mi jedva nazirale se prve dlačice koje će kasnije postati brkovi, nisam imao nikakve šanse kod devojčica. Par godina sam žestoko patio i bio ljubomoran jer su sve one bile zaljubljene u Donnyja Osmonda. On se pojavljivao na naslovnim stranicama tinejdžerskih časopisa, po spomenarima i leksikonima, singlovi sa grupom The Osmonds su redovno objavljivani i u SFRJ… Jednostavno, nije se mogao izbeći.
Još gore je bilo ako si imao malo stariju sestru – u tom slučaju The Osmonds su treštali po celi dan, a jedini spas od bubble gum muzike koju su izvodili bio je bekstvo napolje.
Trenutak za ovako nešto je bio potpuno pogrešan.
Većina mojih nešto starijih prijatelja, onih koji su rođeni krajem četrdesetih i početkom pedesetih, spremno će potvrditi da su ih za rock & roll zainteresovali The Shadows. To i nije nikakvo iznenađenje – početkom šezdesetih, američka muzika je bila daleko, po nešto se načulo o nekom Elvisu Presleyju, Buddyju Hollyju i sličnima, a već 1960. godine The Shadows su postali globalno poznati po pesmi “Apache“. Kao instrumental nije bila opasna po socijalističku mladež, a postala je obavezni deo repertoara svih grupa koje su svirale igranke na ručno pravljenimm gitarama i pojačalima od prepravljenih radio aparata.
I danas sam fasciniran energijom i entuzijazmom svih tadašnjih tinejdžera koji se ni na koji način ne mogu uporediti sa današnjom apatičnom mlađarijom.
Država Mali je fantastični rasadnik vrsnih muzičara. No, vizija ovog majstora se širi mnogo dalje.
Zvao me, onomad, moj prijatelj Crni. Ima on običaj da se ne javlja mesecima jer se poslovno smuca po svetu, pa onda sednemo da popijemo koje pivce i rezimiramo gde je sve bio i šta je radio. Po pravilu, uvek me časti sa nekim diskom koji pokupi usput tako da se unapred radujem iščekujući da saznam čime će ovoga puta da me iznenadi.
Zoćko, reče mi, vratio sam se iz Malija.
