Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Albumi objavljeni u malim tiražima kod kolekcionara izazivaju ozbiljnu bolest. Na stranu cena, koja po nekad zna da bude astronomska, ta potreba da se čuje nešto što je doprelo do malo ušiju izaziva osećaj povlašćenog položaja. No, barem po mom iskustvu, najveći deo takvih izdanja je razočaravajući, jer to je više dokument o nečemu što se davno dogodilo nego što zaista predstavlja predmet uživanja u zabeleženoj muzici.
No, uvek postoje izuzeci.
Sestre Shook božanstveno pevaju i to je njihov najveći kvalitet. Utisak kvare pomalo nezreli tekstovi.
Kada sam kao klinac počeo da slušam radio, nisam mogao ni da naslutim da ću, mnogo godina kasnije, završiti u njemu. Mikrofon je kao droga: kada se navučeš, teško ga ostavljaš. Tako je i danas, iako sam sada daleko od tog medija: ostala je u meni ljubav prema radiju, kao i navika da mi nešto svira u pozadini, bilo šta da radim. Kako mi je teško da nađem stanicu koja emituje muziku po mom ukusu, obično pomeram skalu do trenutka kada mi neka od pesama privuče pažnju i tu se zaustavim.
Tako sam i naleteo na Shook Twins.
Danas zvuči gotovo neverovatno: malo je nedostajalo da ova pesma postane tuđi hit.
Dok sam se danas vraćao domu iscrpljen od celodnevne bitke sa bankarima koji nikako da shvate da nisam idiot i da ne mogu da me zezaju na sitne fore, tužno sam gledao u sive ulice. Navirala su mi sećanja: još pre par decenija one su bile pune ljudi koje je već uhvatila novogodišnja groznica, a po trotoarima i u pešačkoj zoni bile su raspoređene tezge na kojima su se prodavale čestitke. Kupovalo se na veliko jer su se slale rodbini, prijateljima, komšijama, ljubavima… I na vreme, kako bi poštari uspeli da ih isporuče pre najluđe noći.
Tog lepog običaja više nema.
Prošao sam ulicom kojom sam svakodnevno išao u osnovnu školu i setio se jednog mnogo veselijeg decembra. Sa jednog od štandova treštao je primitivni gramofon, a sa njega je do mene dopirala neka prekrasna muzika. Usudio sam se da priđem prodavcu i pitam ga ko to tako svira i peva.
Tada sam po prvi put čuo za Simona & Garfunkela.
Bilo kog njenog albuma da se dohvatite, nećete pogrešiti. Ona je umela i od osrednjih pesama izvuče maksimum i učini da fantastično zazvuče.
Bile su mi potrebne decenije da bih tek u zrelim godinama “proverio šta su to Enrico Caruso ili Maria Callas“. Naslušao sam se dovoljno operskih pevača i pevačica da bih mogao da zapažam razlike između njih i osobenosti interpretacije, no pomenuti dvojac nema premca – oni su kategorija za sebe.
Normalno, vrhunskih interpretatora ima u svim žanrovima.
Po kvalitetu tekstova, ovaj songwriter teško da ima takmaca na prostoru Balkana među onima koji svoje misli pokušavaju da uobliče na engleskom jeziku.
Mind’s all grown up
But the Heart is just a boy,
The former is smart
And the latter’s still willing to toy.
Ovo su stihovi koji, možda, na najbolji način opisuju opus koji potpisuje J.R. August.
No, prvo malo da premotamo film unazad…
Šta biva kad ti pošalju poklon sa fusnotom da sad imaš dvadeset sedam zadataka…
Sa poštarima sam uvek bio u dobrim odnosima. Nekada su se oni rejonski smatrali gotovo članovima svakog domaćinstva, jer su donosili penzije i sitne poklone dragih nam osoba iz daljine. U mom slučaju to je bio čist interes – nisam želeo da rizikujem da mi se paket sa pločama ili stranim novinama usput izgubi.
No, to je bilo davno.
Ovi današnji uglavnom donose nepoželjne stvari – opomene za neplaćene račune koje ništa ne znače, sudske pozive ili nešto još gore.
Veliki sistem ga nije hteo i pustio ga je niz vodu. Učinili su mu veliku uslugu, jer to se na kraju završilo pesmom na vrhu britanske top-liste.
David Gray pripada onoj grupi autora koji su tesno povezani sa svetom koji ih okružuje. Njegove priče su direktne i bez uvijanja, pa mu je lako da uspostavi kontakt sa publikom. Pri tome, ništa od onoga što nudi nije bombastično, isproducirano, napadno, bogato izaranžirano…
Gray je od onih tipova koji vam prodaju sadržaj i jake emocije.
Nastavite sa čitanjem… “Nije je bilo briga za noćno slušanje radija”
Džabe su prizivali Onog Gore, nije mogao ni on da im pomogne.
Moj višedecenijski drugar, koji pati od boljke otkrivanja rariteta i pričanja o muzičarima za koje ovde niko nije čuo, uvalio mi je svoje najnovije pulene. Volim i ja da pronađem muzičke dragulje, ali to se dešava slučajno, a ako nešto od toga na šta nabasam zavređuje veću pažnju, sednem i napišem tekst za blog. Za sistematično istraživanje anonimnih muzičara koji su stvarali pre nekoliko decenija nemam vremena ni živaca, jer odavno živim u sadašnjosti, pa ne stižem ni da ispratim sve ono novo što se objavljuje, a interesuje me.
A za White Witch do sada nisam nikada čuo.
Koliko juče, iznenadila me je vest da je UNESCO, agencija Ujedinjenih nacija zadužena nauku i kulturu, dodala reggae muziku na listu “neprocenjivog kulturnog nasleđa” koju je potrebno štititi i promovisati. Obrazloženje je kratko: “Doprinos rege muzike diskursu o pitanjima nepravde, otpora, ljubavi i čovečnosti naglašava njenu elementarnu dinamičnost, koja je istovremeno umna, društvenopolitička, senzualna i duhovna”.
Tako je jedan žanr za samo pedesetak godina prevalio neverovatan put od prašnjavih i zadimljenih densing sala po jamajkanskim predgrađima do globalne prepoznatljivosti.
U vreme pojavljivanja debitanstskog albuma grupe Led Zeppelin, svi su bili pomalo iznenađeni njihovim jasno definisanim i prepoznatljivim zvukom koji je bio moćan i veličanstven. Njihove pesme su bile prilično jednostavne, izgrađene na pamtljivim rifovima i čvrstom ritmu. No, čini mi se da je ključna stvar koja ih je razlikovala od svih ostalih velikih bila oličena u suptilnosti koja se ogledala u detaljima. Svakome je bilo jasno da to nije bila samo gitaristička buka koja je tutnjala.
Iskustvo Jimmyja Pagea kao studijskog muzičara tokom šezdesetih pokazalo se neprocenjivim.
