Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ovaj stil imenovanja numera su usavršili tek death metal bendovi osamdesetih. Onih godina kad je ova muzika nastajala, tokovi razmišljanja su bili drugačiji, veoma različiti.
Nekim od vozova kojim su se vraćali šverceri iz Trsta noseći u torbama mantile “šuškavce”, ženske čarape i farmerke, na samom kraju šezdesetih pristigla je i singlica Procol Haruma “Il Tuo Diamante“. Svi smo znali i voleli ONU njihovu pesmu, ali pojma nismo imali o ostatku repertoara.
Na B-strani je bila usnimljena “Fortuna“.
¡Hola amigo! Aquí está tu cerveza, las chicas están llegando.
Već petnaestak minuta razmišljam o tome zašto sam od najranijeg detinjstva bio opčinjen “meksikanskom muzikom”. Jedan od razloga je bila ljubav prema kaubojskim filmovima u kojima su Meksikanci bili ili gadni zlikovci ili muzičari, pa su njihove pesme bile dobrodošli predah posle žestokih pucnjava, dok se dim od baruta ne raziđe. Tokom pedesetih i šezdesetih, teme iz ovakvih filmova bile su veoma popularne, a neke od najpopularnijih su brzo prepevane na nama razumljiv jezik. Zahvaljujući tome, dvojica sjajnih domaćih pevača su postali veoma slušani; na žalost, danas se malo ko seća moćnih glasova Slavka Perovića i Nikole Karovića.
U međuvremenu sam odrastao ali se ništa nije promenilo – vidite i sami da relativno često napišem ponešto o novootkrivenim “Meksikancima”.
Nastavite sa čitanjem… “Ne moram da znam španski da bih uživao”
Ako ne verujete nepoznatom imenu ovih devojčica, poverovaćete imenima producenata, jer to su ljudi za koje već znate da nemaju manir da greše.
Boogija i južnjačkog rocka sam se naslušao u mladosti. Allman Brothers Band sam otkrio još kao osnovac, a nadalje su se stvari odvijale po inerciji, jer sam pomno preslušavao svaki novi album kako je pristizao. U takvoj vrsti muzike nema velikih pomaka i iznenađenja, pa je opčinjenost ovom grupom i sviračkim umećem njenih članova, a i drugih sličnog usmerenja, u jednom trenutku u meni izazvala osećaj zasićenosti.
Stao sam na vreme, bolje je bilo da ostanemo u ljubavi…
Nastavite sa čitanjem… “Crna Beti je žilavija no što sam pretpostavljao”
Pojavu punka sam, praktično, propratio iz prvih redova. Još od sredine sedamdesetih primećivalo se da se nešto kuva iza zavese. Margaret Thatcher je, kao lider britanskih konzervativaca, držala zapaljive govore (u to vreme još nije bila premijerka) i videlo se iz aviona da je nešto trulo u Ujedinjenom Kraljevstvu. Socijalna kriza i velika nezaposlenost učinila je da mladi masovno izađu na ulice i protestuju.
Deo tog bunta prelio se i u muzičke novine.
Pokazali da mogu desetinama hiljada godina da prežive bez svega onoga što je nama važno u životu, u harmoniji sa svojom okolinom. Nismo umeli to da poštujemo.
Pre desetak godina pročitao sam knjigu o Aboridžinima. Napisana rukom srpskog pustolova koji je spletom neverovatnih okolnosti završio u Australiji posle Drugog svetskog rata, govorila je o neobičnom svetu u kome se autor našao. Naime, on je bio jedan od retkih belaca kome su dozvolili da desetak godina živi sa njima. U knjizi se prepričavaju čudesne stvari iz svakodnevnog života tog naroda: kada se sklope korice, postaje mnogo jasnije zašto su ti ljudi marginalna tema u mainstream medijima.
Imali su za sebe čitav jedan kontinent sve do kraja XVIII veka. A onda su u Australiju došli britanski kolonizatori.
Aboridžini su se proveli slično kao i severnoamerički Indijanci.
Ovaj komplikovani koncept je razrađivan na prva četiri albuma grupe i vrlo je interesantan ako imate vremena da se njime pozabavite. U slučaju da nemate…
O muzici grupe King Crimson neki među nama su spremni danima da diskutuju. Neki srećnici su ih gledali na koncertu, kao onomad Đole; o tome ste, verujem, čitali. Napisali smo tuce tekstova o pojedinim aspektima njihove karijere, sa raznim fazama kroz koje su prolazili možemo da se identifikujemo ili da ih odbacimo, doživljavali smo ih različito. No, jedna stvar je uvek prisutna kada su oni u pitanju: nikada se nisu ponavljali. Robert Fripp je tvrdoglavo ustrajao u svojoj želji da ide do kraja u ispitivanju granica koje grupa može da dosegne i koliko je njihove publike spremno sve to da podnese.
Pa ko preživi…
Evo, još smo svi na broju. 
Šta bi bilo da je današnja pesma ipak stigla u film, kao što je prvobitno bilo predviđeno, ostaje samo da nagađamo.
U filmskoj franšizi o najpoznatijem britanskom tajnom agentu Jamesu Bondu prodefilovale su neke od najlepših žena na svetu. No, čini mi se, ni jedna nije ostavila takav utisak kao prva Bondova devojka – švajcarska lepotica Ursula Andress je u kultnoj sceni filma Dr. No ostavila bez daha sve muškarce starije od 15 godina i postala možda najveći sex simbol šezdesetih.
Kratko se čekalo na odgovor sa druge strane Atlantika.
Velik je broj muzičara iz New Orleansa koji su uticali na ukupnu američku muziku. Međutim, nijedan od njih nije bio toliko živopisan u svojoj pojavi kao ovaj.
Sudeći po svemu što sam pročitao o američkoj saveznoj državi Luizijani, to mesto baš i nije najbolji izbor za nas koji smo “prirodne plavuše”. Prijatelji koji su imali sreću da protutnje tuda svedoče da se lokalna klima teško podnosi – tamo vladaju velika vrućina i vlažnost, često pada kiša, pa se život odvija nekako usporeno.
No, isti oni tvrde da nema na zemaljskoj kugli grada poput New Orleansa, najvećeg i najpoznatijeg u Luizijani, u kojem traje neprestana žurka vezana za svakodnevni život, a ne samo za mnogobrojne festivale koji se tamo organizuju.
O gastronomiji Luizijane i mojim pokušajima da skuvam gumbo možda ću nekom drugom prilikom. Jbg, aligatori ne plivaju Lepenicom, pa sam ostao prikraćen za ključni sastojak u receptu. 
Godina 1965. beše dobroga roda. Ne mislimo pritom samo na našeg Šefa 🙂 već na sjajnu muziku koja se tada slušala. Gužva na vrhu top-liste Billboard Hot 100 je tada bila poprilična.
Ako bacimo pogled na američku top listu u leto 1965. godine, videćemo da je na njeno čelo bila zasela dobro poznata pesma “(I Can’t Get No) Satisfaction” Rolling Stonesa. Smenili su ih na toj poziciji The Byrds sa “Mr. Tambourine Man“, zatim su došle The Supremes sa “Back in My Arms Again“, da bi leto zaključili Four Tops sa “I Can’t Help Myself (Sugar Pie Honey Bunch)“…
Pa posle i dalje tvrdite da danas živimo u uzbudljivim vremenima. 
Njihove zime i smetovi su idealni da se društvo okupi u toplom i zabavlja se za sve pare. Tako je nastalo mnogo dobre muzike u Skandinaviji.
Brzi pogled kroz prozor mi je izmamio osmeh na licu čim sam se tog jutra pridigao iz kreveta. Napokon je pao sneg. Nije ga bilo nešto mnogo, no i to je bolje nego da ga nema. Uželeo sam se onog osećaja iz detinjstva kada smo jedva čekali da izletimo napolje i potražimo najbližu pogodnu nizbrdicu za sankanje. Posle par sati napolju, u kuću smo dolazili na kratko da se presvučemo i ogrejemo. Pa ponovo u avanturu…
Ovi današnji klinci sneg uglavnom gledaju kroz prozor i na ekranima telefona i kompjutera. Misle da je isti doživljaj ako su suvi i ušuškani… Kako se samo varaju.
