Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ona je kraljica melanholije, ali uz povremene vokalne izlete i svakako uz stihove koji čvrsto stoje uz zanimljivu muziku.
U vreme kada mi je Žikica uvalio disk Indoor Universe (2001), pojma nisam imao ko je Paula Frazer. No, planula je ljubav bukvalno na prvu pesmu, te mi nije mnogo trebalo da sebi napravim kopiju (sram me bilo) koju sam neprestano slušao.
Šta ću kada sam slab na dobre pevačice. 
Na kraju ispade da je Chet Atkins bio jedan od prvih koji je radije koristio looper na snimanju nego da nasnimava deonice iz više prolaza.
O ovoj pesmi je već pisano na blogu. Doduše, davno, tako da se toga, verovatno, samo autor priloga seća. No, kako je po mom mišljenju ona pravo malo remek-delo, nije zgoreg da dodam još po nešto.
Od viška, znamo, ne boli glava.
Umetnost često tretiramo besmisleno, kao elitizam, pokušavajući da joj damo značenja koja izvorno nema. Sve se svodi na našu sopstvenu interpretaciju koja može da bude posledica nerazumevanja…
O životu Regine Spektor mogao bi da se snimi uzbudljiv film. Ova Ruskinja jevrejskog porekla rođena je u Moskvi. U vreme Perestrojke roditelji su joj krenuli put Zapada, da bi se na kraju skrasili u Bronxu.
Možemo samo da pokušamo da zamislimo kako je sav taj svet izgledao detetu od deset godina.
Harizmatični Welch ih je toliko oduševio svojom pojavom da su ga primili u grupu – a da nisu održali zajedničku probu niti ga čuli kako svira.
Sedamdesete su za grupu Fleetwood Mac počele traumatično. Peter Green, ključna kreativna figura grupe i vanserijski gitarista, posle lošeg LSD tripa upašće u stanje iz koga se nikada neće povratiti. Gitaristi Danny Kirwan i Jeremy Spencer su pokušali da zakrpe rupe sve do trenutka kada je Kirwan “otišao da kupi novine” i nestao. Mogu samo da naslutim kakva je panika nastala u grupi.
E, sada slušamo samo naslovnu numeru, a vi posle iskoristite priliku da čujete ceo album. Nego, da nastavimo.
Juče su me prijatelji pozvali da pogledam par klipova, znajući unapred da će me interesovati. Na prvom je Jeff Beck pozvao Erica Claptona u goste. Lepo su se izgrlili, očigledno su bili dobro raspoloženi, publika je unapred bila ekstatična i krenuli su u svirku… A šta bi drugo nego jedan od klasičnih bluzeva. Sve je, očekivano, proteklo u najboljem redu. No, razlika u pristupu i tretmanu instrumenta u rukama je očigledna – dok je Bog gitare izvlačio iz njega najluđe zvuke, “Bog” je svirao nekako mlako i akademski.
A što se onog drugog klipa tiče… Uh, odmah sam odlučio da tu poslasticu podelim sa vama.
Prvo, on je vrhunski pijanista. Drugo, on nema nikakve probleme ni kao kompozitor. Treće, opametio se.
U opštoj histeriji koju podgrevaju mainstream mediji kako su Rusi krivi za sve i petljaju se u sve i svašta, pa i u naše sopstvene živote, sklon sam da uložim protest. Neka politačari rade šta hoće i zamajavaju svoje narode (a svi to, listom, čine), o ideologiji nećemo ovde da raspravljamo, no ne moramo da trpimo posledice njihovih odluka koje se tiču kulture i umetnosti, što nam, onako uzgred, uskraćuju.
Ako smo iole otvorenog uma.
Ovo je, po svemu sudeći, i poslednja pesma koju je MacKenzie snimio.
Upotreba elektronike u muzici decenijama unazad je žuljala mnoge muzičare. No, prva prava eksplozija je nastala tokom sedamdesetih, u vreme kada je napravljen tehnološki prodor koji je omogućio da se preskupe modularne instalacije sintisajzera/sekvencera i ostalih andramolja spakuju u kompaktne, tada još uvek analogne instrumente koji su bili mobilni i mogli su da se koriste na koncertima, a ne samo u studijima.
Njihova cena se drastično srozala na dole.
Gledao sam dokumentarac koji se bavi popularnom muzikom. Jedan od upečatljivijih trenutaka u njemu je segment u kome tip koji piše hitove za danas uspešne i tiražne pevačice objašnjava kako oni nastaju:
– Kada sam bio mlad i naivan mislio sam o muzici koju stvaram da je umetnost. Diskografske kuće za koje sam radio su mi promenile perspektivu – one su u mojim pesmama tražile uspešnost. Brzo sam naučio da je za uspešnu pesmu potrebo da ima – upotrebio je izraz – “hook”…
Ako nema nečega za šta će slušalac da se zakači, džabe muzika.
Ako ostavimo muziku po strani i zagledamo se u prvih deset godina karijere The Rolling Stonesa, lako možemo da konstatujemo kako su bili vrlo “nestašni”. Mick Jagger i Keith Richards su rano shvatili da je pažnja medija dobra stvar za karijeru, pa je svesna ili nesvesna proizvodnja skandala postala opšte mesto u njihovim životima.
Moglo im se.
Ako pođemo od toga da je San Francisco u drugoj polovini šezdesetih bio centar muzičke revolucije i hipi ideologije, onda lako možemo i da zaključimo kako je grupa The Grateful Dead bila, možda, najznačajniji predstavnik takvih ideja. Kombinujući avanturistički duh okupljenih muzičara, nesumnjivu sviračku kompetenciju, otvorenost prema svim žanrovima i spremnost da izgaraju na sceni učinili su da se oko njih stvori kult kakav ranije nije viđen.
Kult se održao do današnjih dana, a ne čini samo fanove, već i muzičke sledbenike.
