Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
U vreme kada se Novi romantičari nisu skidali sa MTV-ja pojavio se, bukvalno niotkuda, čovek čija se muzika rezlikovala od svega ostaloga što se sviralo u to vreme. Verovatno je i sam Nik Kershaw bio iznenađen sopstvenim uspehom, jer se dve godine nije skidao sa top lista i sipao uspešne pesme kao iz rukava (“Wouldn’t It Be Good“, “I Won’t Let the Sun Go Down on Me“, “Dancing Girls“, “Don Quixote“, “The Riddle“…).
I to nije bilo sve.
Grad Tempe u Arizoni je od onih mesta koje kolokvijalno nazivamo “slepim crevima”. Ni po čemu nije poseban sem po tome da se u njemu nalazi Arizona State University koji je, ujedno, i najveći poslodavac u okolini. Po broju stanovnika, Tempe manji je i od grada u kome živim. Kao univerzitetska sredina sa nekoliko fakulteta, očekivao sam da se u njemu formirala makar neka muzička scena, no i pored najbolje volje, nisam mogao da se setim ni jednog imena koj potiče iz Tempe – sem grupe Gin Blossoms.
A i oni nisu bili nešto posebno po čemu bi se pamtili.
Na šturu agencijsku vest da je preminuo Aznavour, samo sam se zaledio. Jer, on je bio poseban čovek, ne samo za mene. Na ovom mestu sam već jednom napisao: voleli mi šansone ili ne, ovom autorskom/pevačkom gigantu ne može se sporiti ono po čemu je najpoznatiji. To su neverovatan šarm i harizma, koju retko ko poseduje u tolikoj meri, kao i emotivno izvođenje koje nikoga ne ostavlja ravnodušnim.
Pustio sam kolekciju njegovih pesama i nasuo sebi jednu šljivovicu da popijem Maestru za dušu, kao što je red i običaj u ovim krajevima.
Nastavite sa čitanjem… “Ostade zgužvano u kariranom kafanskom stolnjaku”
Skoro da je 50 godina kako sam se upoznao sa radovima Sir Rodericka Stewarta. Slobodno mogu da kažem da sam uz njegovu muziku rastao i sazrevao, bio sam fasciniran njegovom sofisticiranom elegancijom i rafiniranim ukusom za žene, pa je u neku ruku postao moj tinejdžerski idol koga sam pokušavao da oponašam. Toliko da sam se oženio u odelu koje je ličilo na jedno od njegovih. 
Jedino u čemu smo se razlikovali je bila boja ženske kose koju smo preferirali.
On je celi život pored sebe isključivo birao plavuše i ostao je dosledan u tome, a ja sve ostale nijanse. 
Posle tri veličanstvena albuma sa početka sedamdesetih (Everybody Know This Is Nowhere, After the Goldrush i Harvest), Neil Young je mogao da bude potpuno zadovoljan svojim učinkom. Kritika ga je kovala u zvezde, a publika obožavala, stvarajući kult sledbeništvo koje traje do današnjih dana. Smrt gitariste i prijatelja Dannyja Whittena, kome nije uspeo da pomogne da se izbori sa heroinskom zavinošću iako se svojski trudio, problemi sa glasom, lutanje u izboru novih saradnika i nesuglasice sa izdavačkom kućom oko izbora materijala za objavljivanje uvele su ga u “mračnu životnu fazu” koja je potrajala nekoliko godina.
Albumi On the Beach (1974), Tonight’s the Night (1975) i Zuma (1975), iako izuzetni i važni u opusu, nisu za svačije uši.
Dok sam prošle godine pisao tekst o grupi The Squirrel Nut Zippers, nisam ni obratio pažnju na članove ove grupe. Dovoljno mi je bilo to što sam uživao u njihovoj retro muzici koja je, uglavnom, živahna i duhovita, a nije mi palo na pamet barem da pogledam kako je ime violinisti koji je davao prepoznatljivi šmek pesmama.
Trudim se da ne zaboravim imena koja već znam, pa je za nova ostalo vrlo malo mesta. 
Verujem da su svi oni koji zalaze na ovaj blog ljudi poput Samuraja Skoja. Bez predrasuda! Pa im neće smetati što u, sveopštoj, ničim neutemeljenoj, medijskoj histeriji koja dolazi od Anglosaksonaca i podgrevanju straha, nudim nešto što je univerzalno…
Pa makar to dolazilo iz Rusije. 
Mladi muzičari, u želji da što pre stignu do izdavačkog ugovora, retko čitaju ono što piše sitnim slovima u njima. Ili nemaju dovoljno novca da angažuju iskusnog advokata kako bi proverio sve detalje. Posledice ovakvih odluka mogu da budu fatalne za umetnike – od toga da postanu bukvalno robovi diskografskih kuća i nemaju nikakvu kreativnu kontrolu nad sopstvenim radovima, do uskraćivanja tantijema i dugotrajnih sudskih procesa koji su mnoge koštali karijere. A, bogami, poneke i života…
Uostalom, ovde se već u više navrata pisalo o nekvim takvim dogodovštinama.
Svako od nas ima sopstvene favorite. Za njih se vezujemo na različite načine, a zajednilko im je da i kada nas razočaraju, uvek im damo drugu šansu i trudimo se da ih opravdamo. Eto, recimo, moj omiljeni muzičar već trideset i kusur godina ne uspeva da snimi ništa čestito interesantno jer se izgubio negde u svemiru, ali to ne znači da s vremena na vreme ne potegnem nešto iz njegovog opusa, naročito onih 4-5 genijalnih albuma koje je ostavio iza sebe, koji su i danas uzbudljivi za slušanje i ništa nisu izgubili od svoje lepote.
Ne, neću vam reći o kome se radi. 
U međuvremenu, Joan Armatrading je jedna od autorki koja kod mene ima beskonačni kredit. Razlozi su prosti: sve u njenoj muzici je prefinjeno, tanano, puno nijansi koje se otkrivaju tek pažljivim slušanjem. Ona je uvek bila žena sa jasnim stavom koja nikada nije pravila kompromise – ni sa sobom, ni sa drugima. Zato je ono što je isporučivala u zlatno doba svoje karijere, koje je potrajalo dve decenije, blisko muzičkom savršenstvu. Barem kako ga ja zamišljam.
Uostalom, nije zgoreg da ponovo pročitate Grbin tekst koji se prilično opširno bavi njenom karijerom, da se ne ponavljamo…
Zahvaljujući Vuletu Čačku, album Joan Armatrading (1976) smo mogli da čujemo neposredno pošto je objavljen u UK. Normalno, odlepili smo na prvo slušanje jer je Joan imala unikatan, prepoznatljiv glas, fenomenalne pesme, savršenu prateću svirku i produkciju za koju je bio zadužen Glyn Johns. U to vreme smo mislili da joj je ovo debitantski album (kasnije smo saznali da je prethodno snimila dva… tada nije bilo interneta) i vrteli smo tu ploču neprestano. I danas smatram da je ovaj album retko, autentično remek-delo koje bih poneo na pusto ostrvo…
Show Some Emotion (1977) je bio odličan nastavak. Ponovo je okupljena opaka ekipa da prati Joan na snimanju, Glyn Johns je svoj posao besprekorno uradio, a album je objavljen i u Jugoslaviji, tako da sam ga se naslušao. Uopšte se ne slažem sa recenzentom na Allmusicu koji mu je dodelio skromne tri zvezdice, osim u jednoj stvari – uspešni singlovi sa pesmama “Show Some Emotion” i “Willow” su dovoljan razlog da se kupi album, a o ostalim pesmama stvorite sopstveno mišljenje. Po mome, na albumu ima još 3-4 pesme koje su izuzetne.
“Willow” je zanimljiva i prefinjena. Naizgled, ona govori o nekome ko će biti uz nas u bilo kojoj situaciji, ljubavi ili drugarstvu, o onim odnosima koje je teško, možda i nemoguće, objasniti kada postoje između ljudi… I sve protekle godine sam verovao u takav narativ.
A onda sam pročitao šta je autorka rekla o ovoj pesmi:
U trenutku kada sam je napisala, bila sam negde u svom životu, doslovno i metaforički, geografski i emocionalno, u mestu gde nisam želela da budem. Kroz prozor moje hotelske sobe videla se vrba i u tom trenutku mi se učinilo da je to jedina konstanta u mom životu. Dakle, to je neka vrsta ljubavne pesme vezana za drvo.
Ovom izjavom možda se izgubio deo magije koju sam vezivao za pesmu. No, to ništa ne smeta, i dalje volim da je slušam. 
Dok raduckam po kući, obično pustim da mi u pozadini svira Radio Paradise, koji percipiram krajičkom slušnog aparata. I ne obraćam preteranu pažnju na ono što emituje. No, ludi Bill ima običaj da mi neočekivano nabaci neku pesmu iz korne koja mi dirne živac, pa mi ništa drugo ne preostaje nego da privremeno batalim posao i pogledam u plejlistu kako bih zabeležio pesmu koja me je čačnula i kasnije se navratio na nju.
Tako bi i ovoga puta.
