Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Čim sam video današnji klip, odmah sam rešio da se latim tastature. Po običaju, trknuo sam do naše tabele da bih proverio ko je , šta i kada pisao o ovoj pesmi kako se ne bih ponavljao – i našao se zatečen. Iako smo pisali o preko 2000 pesama, nje se nismo setili… Ili je stalno na čekanju jer ovo je zicer.
Ima li nekoga ko ne zna da peva “All Right Now“? 
Ko zna koliko puta sam do sada pisao da za uspeh nekog autora ili pesme nije samo dovoljan kvalitet. Kao i za ostale stvari u životu, nekada o tome odluči čista sreća ili splet čudnih i nepredvidljivih okolnosti.
Verujem da ovu pesmu znaju svi, a oko nje je, vremenom, ispletena neobična priča.
Leto je i zvanično počelo, đaci su zasluženo otišli na odmor, a mnogi počinju pakovanje kofera. Treba, jelte, nabaciti bojicu i pokazati se na društvenim mrežama, što raskošnije – to bolje. Svake godine se čudim mojim ispisnicama (i onima koje su nešto mlađe) kako izbacuju selfije sa plaže, kao da će neko da obraća pažnju na njihova pomalo smežurana tela, ali je to, izgleda, jače od njih.
Ribe ostaju ribe do kraja života, makar u svojim glavama. 
Seća li se iko danas grupe Splinter? I ja sam se češkao po glavi jer mi je ime bilo poznato, ali su se kockice složile tek kada sam malo pročešljao internet. Oni su klasičan primer kako relativni početnici mogu da naprave brilijantan album, a igrice oko autorskih prava i nemogućnost reizdavanja njihovih radova u digitalnom formatu učine da ih prekrije debeli sloj prašine.
Iako su imali neverovatnu podršku na početku svoje karijere.
Someday you’re gonna feel the pain
Someday you’re gonna know my pain
Po prestanku rada grupe The Nice jedino je Keithu Emersonu išlo dobro sa novom grupom. Ritam sekcija Lee Jackson/Brian Davison je pokušavala da još uvek bude u igri no stvari se nisu odvijale kako su oni želeli. Jackson je imao solidan uspeh sa grupom Jackson Heights, snimio sa njima četiri albuma, ali je komercijalno propao. A za Brian Davison’s Every Which Way i istoimeni album skoro da niko nije ni čuo.
Trebalo je da se spašava što se spasti može…
Inspiracija nije stvar koja dolazi u zadato vreme ili se može kupiti. Naiđe, tako, kada je ne očekuješ ili te napusti, kao mene danas. I dok pokušavam da smislim o čemu bih pisao, ova pesma mi ulete sama.
Kao da je znala da je pravi trenutak.
Midwest Farm Disaster (1972) je jedan od onih albuma do kojih se veoma teško dolazi. Na portalima koji se bave folk muzikom ljudi su o njemu pričali u superlativima, ali nikako nisam mogao da ga se dokopam. Dobro, nema veze, nije ni prvi ni poslednji put, mislio sam, a po glavi mi se neprestano vrzmao njegov omot.
Kostur, velika svinja na kojoj sedi Bob Martin – to nije nešto što se često viđa.
Strpljenje mi se, kao i obično, isplatilo, pa me je, početkom godine, Mario obradovao japanskim reizdanjem ovog albuma. Bacio sam se na slušanje.
Kraj osamdesetih David Bowie je dočekao ovenčan zasluženom slavom. Za prethodne dve decenije je uspeo da se nametne muzičkom svetu kao jedan od najznačajnijih autora svih vremena koji je, neosporno, bio sposoban da se uklopi u bilo koji muzički trend. Ili da ga sam kreira. Pojava CD-a kako novog nosača zvuka je bila prilika da se sumira prethodni opus i krene dalje.
A to je već bio ozbiljan zahvat.
Jon Hiseman, vođa i bubnjar grupa Colosseum, Tempest i Colosseum II, da ne pominjemo mnoge druge koji izazivaju blagu jezu i strahopoštovanje, čovek koji je pomerio obrasce progresivne muzike tako što je spojio nespojivo i premostio ono što su pre njega svi tvrdili da se ne može premostiti, otišao je pre vremena na Neko Bolje Mesto, u ranim jutarnjim časovima 12. juna 2018. godine. Devet dana je nedostajalo da navrši 74 godine života. Do časa kada ga je kratka i žestoka bolest doslovno izbacila sa scene, jer turneja se tek zaletela, živeo je za muziku koju voli.
Danas ćete pročitati nekoliko reči u slavu velemajstora. Te reči su napisane na dve tastature: jedne u Kragujevcu i jedne u Kikindi, a napisala su ih dvojica prijatelja čije poštovanje prema muzičkom opusu Jona Hisemana traje već dugo i nepokolebljivo je.
Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Jon Hiseman (1944-2018)”
Pre skoro četiri godine sam na ovom istom mestu bio vrlo euforičan kada sam napisao:
Za ljubitelje vrhunske folk muzike, Josienne Clarke & Ben Walker nisu nepoznanica. Već nekoliko godina su u samom vrhu ostrvske ponude, ali su potpuno netipični spram ostatka scene. Oboje su školovani muzičari od kojih se očekivala neka sasvim druga karijera. No, našli su se i, rekao bih, idealno uklopili. Josienne piše prekrasne & intrigantne pesme, a Ben sve to pakuje u maštovite i minimalističke aranžmane.
Mišljenje nisam promenio, sudeći po tome da je ovaj par jedan od retkih koji se stalno mota po mom kućnom džuboksu.
Početkom godine su objavili novi album.
