Author: Peacock

Sve dok te imam

Roger Daltrey je, složićete se, pošteno zaradio svoje mesto u enciklopedijama kao pevač grupe The Who. Ako ste gledali bilo koji njihov koncert, mogli ste da vidite da on, kao i ostatak ekipe, naprosto sagoreva na sceni od početka do kraja nastupa, bez obzira kada je snimak nastao. Uvek je gas bio pritisnut do daske. No, u trenucima kada je grupa pauzirala i nije nastupala, nije mogao da sedi miran. Još od početka sedamdesetih snimao je solo albume za svoju dušu. Do sada ih se nakupilo tuce, ali se njima nije proslavio.

I sada ima novi, koji je, barem meni, odlično legao.

Nastavite sa čitanjem… “Sve dok te imam”

Zamena

Kad god zagnjurim u veliki opus grupe The Who ili Petea Townshenda ostanem u njemu mnogo duže od planiranog vremena. Njihove pesme imaju u sebi neku magiju koja u različitim uslovima slušanja izazivaju i drugačije emocije. Townshend je toliko vešt pisac da, ma koliko da poznajem pojedine pesme i priču koja stoji iza njih, uvek me nanovo iznenadi ponekim detaljem na koji nisam obratio pažnju ili aranžmanskim rešenjima kojima se izvorna pesma dekonstruiše i ponovo sastavlja na sasvim drugačiji način.

A to ne može baš svako.

Nastavite sa čitanjem… “Zamena”

Nije ni kantri kao što je nekada bio

Ako nas redovno čitate, sigurno ste primetili da povremeno pišem o country muzičarima koje slušam. Uglavnom su to predstavnici starije generacije, prekaljeni muzičari koji pričaju svoje zavodljive priče kojima je teško odoleti. Oni, dakako, ne pripadaju onoj grupi izvođača koje slušaju američki šoferi, već traže pažnju i uživljavanje u ono o čemu govore. U countryju su odavno prisutni i svi živi varijeteti ostalih muzičkih žanrova, tako da svako može da pronađe nešto po svom ukusu, a standardi su postavljeni vrlo visoko.

Ovde nema mesta za amatere.

Nastavite sa čitanjem… “Nije ni kantri kao što je nekada bio”

Ma, pusti to…

Ostalo je još nekoliko dana do Svetskog prvenstva u fudbalu ili kako se to već danas zove. Voleli mi “najlepšu sporednu stvar na svetu” ili ne, tek, ne gine nam višednevno zasipanje medija raznim pričama i komentarima na tu temu. Ratno stanje u domovima se podrazumeva, jer utakmicama nikada kraja, a samoorganizovanje komšiluka će, kao i obično, doći do izražaja – pola zgrade će da pije pivo i da navija, a ona druga, ženska polovina, organizovaće se po kružocima i konspirativno razmatrati ljubavne zavrzlame u raznim Parovima, Zadrugama i sličnim emisijama koje, inače, ne gleda. I don't know smile

Pa ko preživi.

Nastavite sa čitanjem… “Ma, pusti to…”

Radije bih oslepela

Ellington “Fugi” Jordan je bio jedan od brojnih soul/funk songwritera iz šezdesetih kakvih ima na stotine. Krajem šezdesetih je zaglavio u zatvoru zbog ko zna čega, a poseta njegove prijateljice Ette James, ispostaviće se, bila je presudna što će samo jednom pesmom ući u muzičke antologije. Navodno, Etta i Fugi su zajednički kompletirali pesmu, a našla se na njenom albumu Tell Mama (1968) već naredne godine. Kao koautor pesme “I’d Rather Go Blind” potpisan je tadašnji Ettin “dečko” Billy Foster iz, navodno, finansijskih razloga.

Pesma bi, verovatno, ostala “jedna od Ettinih” da je se nisu dohvatili belci.

Nastavite sa čitanjem… “Radije bih oslepela”

Živeću večno

O besmrtnosti možemo da razglabamo nadugačko i naširoko. Ako je shvatimo kao stanje nemogućnosti umiranja, onda nije čudno što su ljudi kroz istoriju činili svakakve gluposti ne bi li postali besmrtni. Ni stari filozofi se nisu slagali oko ovoga pojma(Platon, Aristotel), a kada nema racionalnog objašnjenja, stvara se odlična podloga za manipulaciju.

Različite religije nam obećevaju život posle smrti, bilo da je bolji od onoga koji trenutno živimo ili da nas tamo negde čeka 1000 devica. Smile with tongue out

Nastavite sa čitanjem… “Živeću večno”

Noći bez ljubavi

Zvao me, onomad, moj prijatelj Crni. Ima on običaj da se ne javlja mesecima jer se poslovno smuca po svetu, pa onda sednemo da popijemo koje pivce i rezimiramo gde je sve bio i šta je radio. Po pravilu, uvek me časti sa nekim diskom koji pokupi usput tako da se unapred radujem iščekujući da saznam čime će ovoga puta da me iznenadi.

Zoćko, reče mi, pripremi se da upoznaš Kate St. John, po našem je ukusu.

Nastavite sa čitanjem… “Noći bez ljubavi”

Sijalice

Sa muzikom Vana Morrisona sam se upoznao relativno rano kroz pesme grupe Them. Posle toga mi je bilo potrebno nekoliko godina da se dočepam nekog od njegovih solo albuma i bio sam ne malo iznenađen onim što sam našao na njima. Van je, u međuvremenu, odleteo u neku drugu vasionu, pa sasvim mogu da razumem slušaoce koji se nisu primili na tu njegovu novu muziku. Ja jesam, iz cuga, pa danas mogu slobodno da kažem da sam se Vanovih pesama naslušao više od mnogih drugih.

Razlog je jednostavan – teško je naći muzičara sa tako velikim diskografskim opusom za koji mogu da kažem da su mu dve trećine izdanja remek dela, a ostatak daleko iznad proseka.

Nastavite sa čitanjem… “Sijalice”

Ratne igre

Posle mnogo peripetija (tetka ne može da obiđe baš sve muzičke prodavnice u potrazi za retkim izdanjima) napokon sam se dokopao albuma Nova Solis (1972) grupe Morgan i uspeo da sklopim kakvu-takvu sliku o njima. O ovom albumu sam se naslušao priča, a posle pažljivog preslušavanja materijala(sluške su obavezne jer se mnogo toga dešava u drugom planu), mogu samo da potvrdim da je Morgan Fisher muzički genijalac koji se, nekim čudom, nikada nije plasirao u prvu svetsku ligu iako joj, nesumnjivo, pripada.

Nije ni prvi ni poslednji kome se to desilo.

Nastavite sa čitanjem… “Ratne igre”