Author: Peacock

Toliko ima stvari koje bismo rekli

Upravo sam usred reggae maratona. I, znate šta – odavno se nisam ovako dobro osećao. Jer, i kada muzika utihne, neki njen deo ostane, ljuška me i prosto mi neko vreme ne dozvoljava da izađem iz tog filma. Slušao sam malo staritete, malo nove snage no, u suštini, ništa se nije promenilo u pristupu. I dalje se kroz reggae muziku propagira rastafarijanska ideologija koja previše idealistički za današnje uslove zagovara život u nekom boljem svetu oslobođenom od nepoštenja, zavisti i pohlepe.

Upravo onoga što je pokretač današnje dominantne ideologije.

Nastavite sa čitanjem… “Toliko ima stvari koje bismo rekli”

Eto šta se desi (kada si fin)

Bliži se gotovo 10 godina kako sam se otarasio televizije (gledanje po koje utakmice se ne računa) tako da sam preskočio sve one zabavne emisije u kojima zasijaju mladi talenti. No, očigledno je ta vrsta zabave vrlo popularna pa me je komšija sinoć, prilično konspirativno, pozvao kod njega da čujem i ocenim pevanje novog domaćeg “čuda od deteta”. Bio sam pomalo skeptičan kada se pojavilo minijaturni dečak koje još nije pošao u školu, a sumnja se produbila kada je počeo da peva jednu od onih grandioznih balada Zdravka Čolića koje traže iskusnog pevača sa zlatnim grlom.

No, mali se virtouzno izborio sa pesmom ni u jednom trenutku ne gubeći intonaciju. Prosto čudesno!

U tom trenutku sam pomislio na The Jackson 5 i, naravno, Michaela Jacksona, koji je u trenutku kada su pobedili na sličnom takmičenju imao približno isto godina kao i ovaj naš klinac.

Nastavite sa čitanjem… “Eto šta se desi (kada si fin)”

Ljubav prema običnim ljudima

Sa muzikom Waylona Jeninngsa sam se upoznao relativno kasno. Tek krajem sedamdesetih uspeo sam da preslušam nekoliko njegovih albuma, koji su imali jednu zajedničku osobinu: svi odredom su bili izuzetno dobri. Normalno, u vreme punka i novog talasa nisam se pretrgao slušajući country, tako da je Waylon ostao nekako u zapećku.

A to mi je bila greška.

Nastavite sa čitanjem… “Ljubav prema običnim ljudima”

Studijski muzičar

Biti studijski muzičar ili side man u pratećoj grupi nije nimalo jednostavna stvar. Pre svega, takva reputacija se stvara godinama, podrazumeva se savršeno vladanje instrumentom, čitanje nota i sviranje barem nekoliko žanrova. Brza reakcija na poziv na snimanje i trenutno ubacivanje “u film” koji se vrti u glavama producenta i onoga kome se daje podrška ne dovode se u pitanje, kreativnost na licu mesta se očekuje uz neku sopstvenu stilsku osobenost, a sve to treba uglaviti u svakodnevni život porodice, jurenje za poslom (jer takvi ljudi nemaju stalne ugovore i praktično su nadničari) i, naravno, svakodnevno vežbanje.

Nije to idiličan posao, kako se na prvi pogled čini.

Nastavite sa čitanjem… “Studijski muzičar”

Američka melodija

There Goes Rhymin’ Simon (1973) je treći solo album Paula Simona i jedan od onih čudesnih radova koji, uprkos godinama, ništa ne gube od svoje prvobitne lepote. O Simonu kao velikom autoru koji piše fantastične, često antologijske pesme, besmisleno je bilo šta govoriti, a veličina ovog albuma je u tome što je žanrovski raznovrstan i što se autor svojski potrudio da muzički zazvuči spektakularno. Prati ga kućna ekipa iz Muscle Shoals Sound Studios, a kao što smo do sada mnogo puta rekli i pokazali – oni znaju da sviraju sve.

Optimizam koji zrači iz skoro svih pesma je još jedan dodatan plus ovom remek-delu.

Nastavite sa čitanjem… “Američka melodija”

Dugi crni veo

Često mi se dešava da za pesme o kojima bih pisao nemam muzičku podlogu na Cevki. Kako su pisanje i priča džabe ako nema tona, celu ideju odložim na neodređeno vreme u nadi da će se pojaviti klip, što se najčešće završava time da i zaboravim o čemu sam hteo da pišem. U slučaju današnje pesme, imam drugi problem. Ona je deo repertoara mnogih velikih muzičara, tako da se poslednjih sat vremena vrtim kao Buridanov magarac između različitih interpretacija pokušavajući da se odlučim za koju sam najviše vezan.

I na kraju se vraćam na početak.

Prvu verziju koju sam imao priliku da čujem.

Nastavite sa čitanjem… “Dugi crni veo”

Nikada nisi znala šta mislim

Johnny Cash je bio sve samo ne običan čovek. Tokom svoje bogate karijere prošao je dug i trnovit put od buntovnika i odmetnika do mudraca koji je, na kraju svog života, ipak uspeo da se pomiri, pre svega ostaloga, sam sa sobom. Voleli njegove pesme ili ne, nesporno je da je Cash bio od one retke vrste muzičara i ljudi koji nisu pravili kompromise u životu, a njegova bogata zaostavština svedoči o muzičkom bogu kakvih je sve manje.

Ima li nekoga na vidiku ko će uspešno zameniti Dasu u Crnom i, recimo, Boba Dylana, Willie Nelsona, Krisa Kristoffersona, Jacksona Brownea, Townesa Van Zandta…

Nastavite sa čitanjem… “Nikada nisi znala šta mislim”

Demonstrant

Prošlo je 50 godina od najvećih previranja posle Drugog svetskog rata koja su iz korena prodrmala tadašnja učmala autoritarna i konzervativna društva, pre svega ono u Francuskoj. Kao i uvek u takvim situacijama, sve je počelo spontano, ali se pretvorilo u ozbiljno jer je tadašnji bunt imao svoju izrazito socijalnu, ekonomsku, kulturnu i političku prirodu.

Danas je ta priča toliko medijski romantizovana pa nije zgoreg da se podsetimo nekih istorijskih detalja.

Nastavite sa čitanjem… “Demonstrant”

Gde nestade svo cveće?

Glavni cilj muzičkih reizdanja je da se iscedi još neka kinta od starih pesama. Ovaj trend se pojačao proteklih nekoliko godina, ali se pristup izdavača drastično promenio. Danas je nezamislivo da nova verzija starih albuma nije digitalno remasterizovana, da ne sadrži dodatne pesme (bilo da su ispale iz finalne verzije, demo snimke ili, u najgorem slučaju, snimci uživo iz vremena objavljivanja) i da ne bude propraćena prigodnom knjižicom koja mnogo toga objašnjava o autoru. Za mene, ovo je u neku ruku zlatni rudnik za istraživanje.

Sem što nemam dovoljno vremena da se posvetim svemu onome što bi me interesovalo.

Nastavite sa čitanjem… “Gde nestade svo cveće?”

Usta koja sikću

Siouxsie and the Banshees nikada nisu dobacili do samog vrha top lista, ali su bili i ostali vrhunski punkeri. Normalno, (Suzi Su) je već krajem sedamdesetih postala neslužbena kraljica pokreta i, iz današnje perspektive, ostavila je mnogo značajniji trag nego što se u to vreme moglo i zamisliti. Recimo, čitave generacije muzičara koje su došle koju godinu kasnije gledale su je kao božanstvo, a njene pesme uvrstili su u repertoar i mnogi od kojih tako nešto ne bi očekivalo: Jeff Buckley, Tricky, Red Hot Chili Peppers, Simple Minds…

Ima ih zaista mnogo i čitajući razne biografije često nailazim na Suzi na neočekivanim mestima.

Nastavite sa čitanjem… “Usta koja sikću”