Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Amerikanci obožavaju akronime, pa je meni zapalo da odgonetnem šta to znači VAST. Današnja tehnologija nesebično pomaže (VAST je, po zamisli autora, Visual Audio Sensory Theater) što je veoma ambiciozan pristup stvaranju muzike, a rezultati koje je postigla grupa ovog imena je… Recimo, problematična.
Tako je uvek kada jedan čovek preuzme sav teret na sebe.
Počinjem da verujem da živim u vrlo raspevanom komšiluku. Iako sam moje muzičke aktivnosti sveo na najmanju moguću meru (retko uključujem onih 2x350W da mi nova upravnica zgrade ne bi lupala na vrata i pisala prijave), moj komšija iznad kao da ne mari za nova pravila ponašanja u zajedničkom domu. Čini mi se da se ponovio pojačalom pa me već nekoliko sati voza od Santane do Smaka, ne preskačući onaj poznati rif Deep Purplea koji znaju svi gitaristi. Ne znam šta će mu reći komšija iznad njega, koji je sklon starogradskoj muzici i odličan pevač. Tek, da konstatujem, preseo mi je ručak.
Da se nekako spasim, nabacujem sluške i tražim folder sa pristiglim albumima.
Do pre par dana nisam imao pojma ko su Šejkeri. Ne, nije u pitanju ona posuda u kojoj se mućkaju kokteli, već članovi protestantske zajednice (sekte?) koja je delovala u Ujedinjenom Kraljevstvu pre nekih tristotinak godina. Živeli su u posebnim zajednicama (komunama), zagovarali pacifizam i ravnopravnost polova, jednostavan život i tradicionalne hrišćanske vrednosti, pa nije ni čudno što su ih krajem XVIII veka ekspresno p(r)oterali u Ameriku da tamo propovedaju svoje učenje.
U neku ruku, bili su pretača hipika koji su se desili par stotina godina kasnije.
Kada su Talking Heads u pitanju, odmah da izjavim da sam pristrasan, možda i više nego što treba. Pojavili su se u trenutku kada sam sazrevao na sve moguće načine i vrlo brzo smo našli zajednički jezik. Na početku, priznajem, iritiralo me je nervozno pevanje Davida Byrnea i sklonost ka intelektualizmu koja me je onemogućavala da ukapiram o čemu sve peva, ali se živ čovek na sve navikne. U par godina njihova priča je postala vrlo ozbiljna tako da bih albume Fear of Music (1979) i Remain in Light (1980) glatko stavio među najomiljenije. Pride, imao sam priliku da ih gledam uživo u vreme promovisanja potonjeg, pa se subjektivni utisak samo pojačao – na sceni su bili fantastični i taj koncert sigurno spada među pet najboljih na kojima sam bio.
Normalno je da sam patio u trenutku kada su prestali sa radom.
“Švrljanje partnera” je neiscrpna tema od pamtiveka koja je poslužila mnogim umetnicima kao inspiracija. Na pitanje zašto ljudi varaju nema valjanog odgovora, ma koliko se mnogi, pa i “naučnici”, upinjali da pronađu uzroke. Tek, samo možemo da konstatujemo da ga je bilo i da će ga biti kao posledice ličnog nezadovoljstva aktera, ma čime da ga pravdamo. Po pravilu, švrljanje se ne završava dobro, jer iz ovakvog odnosa neko uvek izađe povređen, a u drastičnijim slučajevima lako se izgubi i glava.
Verovatno jedna od najpoznatijih pesama o švrljanju je ona koju svi znamo – “Hey Joe“.
Šljapkanje po kiši ne spada u sportove koje volim. I tako, pre nekoliko dana, dok je napolju samo pljuštalo, po običaju ne mogu da dozovem ni jednu taksi službu. Svestan sam da nisam jedini koga u ovom trenutku to nervira, ali nemam alternativu – zbog toga već kasnim tamo gde treba da budem i primećujem da mi pritisak polako i sigurno raste. “Taksi vam stiže za tri minuta…”, napokon je procvrkutala dispečerka i stuštio sam se niz stepenice…
U kolima me je sačekao moj ispisnik, veoma raspoložen da ćaskamo, ali meni nije bilo do toga. Misli su mi bile na nekom drugom mestu.
Ako, poput mene, mislite da Jethro Tull često znaju da đavolski zakomplikuju muziku koju (pro)izvode, potpuno ste u pravu. Verovatno je to i jedan od glavnih razloga zašto niko i nije pokušavao da ih imitira, jer unapred zna da je osuđen na neuspeh. Tu i tamo, na snimcima drugih grupa može da se pronađe po neki citat koji jasno govori o njima kao uzorima, ali ništa dalje od toga – Ian Anderson je jedan i jedinstven muzički genije kakav se skoro neće ponovo pojaviti.
No, u isto vreme kada su Jethro Tull stvarali svoja remek dela, postojala je ekipa u komšiluku koja je bila spremna da komplikovanu muziku pogura još dalje.
Jeste li nekada slušali grupu Gentle Giant? 
“Čudni su putevi gospodnji” veli ona dobro poznata poslovica, koja treba da nas na vreme upozori da se pripremimo na sva moguća i nemoguća iznenađenja koja nas mogu strefiti u životu. I ma koliko ja verovao da me u muzici više ništa ne može iznenaditi, uvek se nađe po koji izuzetak koji potvrđuje ovo pravilo. Za mene potpuno neočekivana kolaboracija Davea Alvina i Jimmiea Dale Gilmorea zatekla me je potpuno nespremnog i već me danima žulja – potrebno je sačekati da se njihov zajednički album pojavi u prodavnicama.
Ako ste već pustili klip, jasno vam je i zašto.
Koncert je, svakako, najbolje mesto koje pruža priliku da se kompletira utisak o nekom izvođaču. U studijskim uslovima danas može da se uradi šta god muzičar poželi, ali u susretu sa publikom stvari malo drugačije funkcionišu. Nema laži i prevare. Doduše, može da se desi loše veče, pa da naš miljenik bude indisponiran, no to su ređi slučajevi. Uglavnom se uspostavi neka nevidljiva energija između izvođača i publike koja iz obe strane izvuče ono što je najbolje, pa se sve pretvori u užitak koji se dugo pamti.
To je glavni razlog što još uvek revnosno idem na svirke.
Gotovo da nema muzičara koji nije izjavio da je povod da se uzme instrument u ruke – devojke. Oni koji to ne žele da priznaju naprosto lažu, jer je odnos s suprotnim polom opšte tematsko mesto u većini svih objavljenih pesama u istoriji popularne muzike. Načini kako autori pristupaju ovoj temi su različiti – od hard rockera/heavy metalaca koji vole da mlate dugim kosama i gitarama kao supstitutom falusa, do onih sklonih filozofiranju i biranju reči. Jer FUCK nije reč koje je poželjna u javnosti.
Žene kao autori su tu mnogo pragmatičnije te su sklone stilskim figurama i eufemizmima, a sve u ime, stvarne ili imaginarne, ljubavi. Mada svi mi dobro znamo kako se to pozorište završava. 
Nastavite sa čitanjem… “Može da bude malj, ali ne mora da znači”
