Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Poslednjih godina zatrpani smo tekstovima koji se bave imigracijom/emigracijom. Zajedničko im je da su površni, bazirani na upitnim političkim premisama i da šire strah. Pravi razlozi se veštom retorikom skrivaju – iza svih migracija uvek stoji bazična potreba svakog ljudskog bića da bolje živi.
Ako se tako nešto dozvoli i omogući.
Moraću još jednom o gerontologiji…
Starost ljudima teško pada pa je sasvim normalno da se opiru penzionisanju. Mnogi “večiti mladići” rock & rolla su odavno zreli za penziju samo što to odbijaju da priznaju. I, skoro po pravilu, rezultati su im sve slabašniji, što je i razumljivo. Ređi su slučajevi dostojanstvenh starkelja koji su i dalje u stanju da pokazuju kreativnu vitalnost, poput Roberta Planta ili Iana Huntera, čiji ovogodišnji albumi su među najboljima koje su snimili u bogatoj karijeri.
Poslednji puvanjak od albuma me je baš razočarao.
Love Sculpture je jedna od onih grupa iz druge polovine šezdesetih koja je u samo par godina napravila takav zaokret u karijeri da je, slušajući njihova dva snimljena albuma, prosto neverovatno da ih je snimila ista ekipa. Njihov debi album Blues Helping (1968), iako se sastojao od dobro poznatih soul i blues pesama velikih majstora, bio je pokazna vežba kako mogu ozbiljno da zazvuče engleski klinci kada sviraju “crnu” muziku. Na njemu je zablistao mladi gitarista koga danas svi dobro znamo – Dave Edmunds.
I kada se pomislilo da je Britanija dobila još jednog od gitarističkih bogova, poput Claptona, koji će svirati bluz čitavog života jer ga ima u malom prstu, Edmunds je video Keitha Emersona i The Nice.
Dok napolju rominja dosadna jesenja kiša vrtim se po kući i izmišljam poslove kako bih se zabavio. I, naravno, razmišljam o nekoj pesmi koja bi bila dovoljno dobra da posluži za današnju priču. Proteklih nedelja redovno su pristizali noviteti, među njiima ima i jako zanimljivih albuma no, kao za inat, na koju god pesmu da sam pomislio, ispostavlo se da je još uvek nema na Cevki kako bih mogao da ilustrujem priču.
U takvim okolnostima, najbolje je da se posegne za nekim staritetom.
Moja mlada prijateljica se mesecima muči da me navuče na “njenu” muziku. Da ne bude nesporazuma, ona ima dobar muzički ukus. Samo se povremeno desi da zaluta u nekakav moderan indie folk, gde novih autora ima k’o kusih pasa, pa mi ništa od njenog izbora nije preterano interesantno. Svi oni mogu da mi budu deca, a njihova početna životna iskustva, o kojima pevaju, daleko su iza mene i ne mogu da se identifikujem sa njima.
Ipak, C. ponekad ubode i pravu pesmu.
Šta god mislili o opusu grupe Foreigner, ne možemo da im prebacimo da nisu odlično radili svoj posao. Brojke su neumoljive – prodali su više od 80 miliona albuma. Ne slučajno jer su, pre svega, imali odličan repertoar. Ako pogledamo kako su se stvari razvijale tokom karijere, lako ćemo da primetimo da, iako su bili okrenuti AOR tržištu, iz albuma u album su se trudili da naprave makar minorne pomake i da nikada ne budu isti. Za svoj četvrti album su, za mene neočekivano, angažovali Thomasa Dolbyja i Larryja Fasta, čudotvorce na sintisajzerima, kako bi postigli moderniji zvuk.
A to se nikako nije svidelo njihovom pevaču.
Don’t Runaway
Midnight Hideaway
Don’t you – Fadeaway!
’til the Morning light
Pretpostavljam da svako čestito muško u svojoj glavi vrti nešto poput ovih stihova dok “maca” mirno spava posle burne noći. 
Kada se Kim Wilde pojavila na velikoj pozornici, nikoga nije ostavljala ravnodušnim. Svi su primetili njenu lepu glavu, a kritičari su je često poredili sa već slavnim pevačicama – Amerikanci sa Debbie Harry, a Englezi sa Dusty Sprinfield. I jedni i drugi su pogrešili jer je Kim već sa svojim prvim singlom, “Kids in America“, postala lako prepoznatljiva.
I to nije bilo slučajno.
U vreme objavljivanja svog debitantskog albuma, Gino Vannelli je bio samo još jedna zgodna faca moćnog glasa na koju se niko nije trznuo, čak ni u sopstvenoj državi. Iako je Kanada blizu, pravi uspeh se računa tek u trenutku kada na umetnika počne da reaguje najveće i najbogatije tržište u komšiluku.
A to se ubrzo desilo.
Od kada me je Bob Dylan ubio sa poslednja dva izdanja (ukupno 5 diskova sa obradama starih šlagera) malo mi se cela priča oko albuma koji se bave coverima već poznatih pesama smučila. Takva sam izdanja zaobilazio u širokom luku ne želeći da se ponovo razočaram u ljude čiji rad poštujem. Možda sam propustio i nešto vredno slušanja, ali sam odavno naučio da nemamo dovoljno vremena da čujemo, pročitamo, odgledamo sve što nas zanima…
Sve dok nisam video najavu za novi album Ane Brun.
