Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
I will now receive my comfort,
conjured by the magic power of wine!
Blagotvorni uticaj alkohola na smirivanje živaca nije otkrio Peter Gabriel. Postoji odvajkada, i to samo u slučajevima kada se sa pićem ne pretera.
Inače boli glava, a ostale neprijatne simptome da i ne pominjem.
It’s a little retro and a bit passé
But you know you make her feel A-OK
And she feels alright, the stars are bright, the missionary position
“Klasika” će uvek biti aktuelna ma šta nam savetovali priručnici za “moderne i osvešćene žene”. 
Chris Smither je od onih tipova čije diskove ne potežem često. On je čovek prefinjene gitarističke svirke, lepog glasa, finih manira i nesumnjivog talenta, pa razlog možda leži u tome jer su njegove pesme i teme kojima barata previše ozbiljne. U doba površnosti, instant zabave, raznih Rhianna i ostalih Justina Biebera, ovakvi tipovi su čist višak, jer ne nude zabavu već razmišljanje.
A od toga može da zaboli glava.
Kakvu god muziku danas da slušamo, ne možemo poreći da su albumi Paranoid (1970) Black Sabbatha, IV (1971) Led Zeppelina i Machine Head (1972) Deep Purplea izdržali test vremena. Reč je o esencijalnim snimcima kojima je definisan čitav jedan žanr – hard rock je postao jedan od najpopularnijih, imaće veliki broj poklonika, a razne njegove mutacije koje su se u međuvremenu pojavile govore da je itekako živahan, uprkos tome da je prvobitnim sledbenicima opala duga kosa ili su je drastično skratili.
Da ne pominjem tadašnje klince kojima je to bio podsticaj da uzmu gitare u ruke.
Život ne možemo neprestano da gledamo kroz ružičaste naočare, a pojedini autori temama svojih pesama znaju da nas ubace u bedak. O tome smo mnogo puta već pisali pa, ma koliko voleo Johnnya Casha, uvek se loše osećam posle njegovih pesama o samoubistvima ili užasnim greškama koje su junaci njegovih pesama ili on sam napravili. O coveru “Hurt“, ma koliko da je muzički i izvođački upečatljiva, da ne pričam – uvek me prođe jeza i strah ma koliko pokušavao da shvatim zavisnost od droga.
No, ima i drugih vrsta gadosti o kojima se piše.
Iako u svojoj zaostavštini imaju nekoliko hitova, Molly Hatchet u svojoj višedecenijskoj karijeri nisu postigli uspeh kakav su imali Allman Brothers Band ili Lynyrd Skynyrd. Razlozi zašto je to tako nikada mi nisu bili jasni jer je “južnjački rock” žanr koji je uvek aktuelan zato što ga sviraju vrlo kompetentni muzičari, pa savršeno funkcioniše na koncertima.
Valjda je za veliki uspeh potrebno i malo sreće.
Karijera grupe Yes iz današnje perspektive izgleda čudno. Kao klinac, u vreme gimnazijskih dana, intenzivno sam ih slušao. Imalo se šta čuti u prvoj polovini sedamdesetih, naročito na albumima The Yes Album (1971), Fragile (1972) i Close to the Edge (1972). Na njima je novopridošli Rick Wakeman uspeo da razne ideje koje su kolale između članova poveže u koliko-toliko smislene i zaokružene celine, a njihovi koncerti su postali praznik za oči i uši.
Sve dok se nisu pogubili u svoj toj pompeznosti i samoljublju.
Kao član važnih britanskih grupa Small Faces i Humble Pie, Steve Marriott je, uprkos relativno kratkom životnom putu, očekivano završio u Kući slavnih. Manje je poznato da je bio okorela švalerčina koji je žene menjao k’o čarape. Ženio se tri puta, a iz tih brakova ima po jedno dete. Najmlađa ćerka, Mollie, rodila se posle Mariottove veze sa prijateljicom iz detinjstva.
Čini mi se da je nasledila očev muzički talenat.
Šta može da se dobije kao rezultat kada se pomešaju trip hop, grunge, rock, techno, electronica, punk… sem gomile đubreta na jednom mestu. Svih pomenutih žanrova ima u muzici grupe Garbage, ako ćemo da je seciramo. No, svi ti elementi su tako dobro spakovani i međusobno isprepletani da je krajnji rezultat jako interesantan i upečatljiv.
Zbog toga nam danas i sviraju.
Prvo na šta se pomisli posle slušanja albuma Barton Hollow (2011) je organska povezanost članova grupe The Civil Wars. Joy Williams i John Paul White mora da su bili u nekoj vezi, jer sve što se čuje na snimcima govori u prilog tome. Njihov jednostavni i svedeni folk pop naprosto klizi iz pesme u pesmu, slaganje glasova je savršeno, a emocionalni doživljaj je jak. Nešto poput saradnje Glena Hansarda i Markete Iglove, ali sam malo manje neobuzdane strasti i produkcijski bolje umiveno.
No, utisak zna da zavara.
