Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Mnogi recenzenti grupu Barclay James Harvest tretiraju kao drugorazrednu kopiju mnogo slavnijih The Moody Bluesa. Sa njima ne mogu da se složim jer BJH su bili kompetentni muzičari koji su pisali melodičnu i prijemčivu muziku. Imali su tu nesreću da u svojoj dugotrajnoj karijeri ne ubodu ni jedan veliki hit poput “Noći u belom satenu”.
Najzad, ko zna kako bi se stvari odvijale i sa The Moody Blues da im se nije desila velika pesma na samom početku karijere.
Većina Samuraja voli lik i delo Mikea Oldfielda, a ja mu dođem kao nekakva crna ovca. Uglavnom sam ravnodušan prema njegovoj muzici. Oni “veliki” albumi sa početka njegove karijere mogu da mi posluže, eventualno, kao zvučna kulisa dok nešto radim, jer me ne iritiraju. Silno se zabavljam rečima recenzenata poput “new Oldfield album marking a return to a more organic style of composing”, mada je odavno jasno da je Oldfield u nedostatku pravih ideja sklon da citira i reciklira do besvesti samog sebe. Željno iščekujem neki njegov album pop/rock pesama u kojima najbolje funkcioniše, a koji bi mogao da me demantuje.
Ako ga ikada dočekam.
Ako su Elvisa smatrali za kralja rock & rolla, Chuck Berry je, nesumnjivo, bio car. Koju bismo titulu, onda, mogli da dodelimo Fatsu Dominu? Jer od njega je sve počelo. Pesma “The Fat Man” je snimljena 1949, godinama pre no što su Berry i Little Richard postali obavezni na igrankama.
Uostalom, poslušajte…
Grupu Orchestral Manoeuvres in the Dark smo na blogu pomenuli samo jednom. I to njihov prvi singl, izdat pre skoro 40 godina. Imaju oni još dobrih pesama. No, posle nekog vremena, malo su se zaturili. Iskren da budem, do skoro nisam bio siguran šta se sa njima u međuvremenu dešavalo. Onda sam u novinama video da su izdali novi album, zasvrbele su me uši da čujem kako danas zvuče i nedugo potom sam se bacio na njegovo preslušavanje.
Iako ih je i dalje lako prepoznati, neke stvari su se promenile.
John Anthony je drugu polovinu šezdesetih radio kao DJ po londonskim klubovima. Preokret u njegovom životu je nastao u trenutku kada je producirao demo snimke za anonimnu grupu Yes, što mu je otvorilo vrata za mnogo zanimljivije zanimanje – postao je A&R (Artists and Repertoire) man, čovek čiji je posao da otkriva i protežira mlade telente za diskografsku kuću Mercury.
I krenulo mu je.
Athens je grad u američkoj saveznoj državi Džordžiji koji se teško nalazi na mapi i gotovo da nije vredan pomena. Ničim se naročito ne izdvaja od mnogobrojnih malih gradova sa juga USA, čak ni po gabaritima. Demografski podaci pokazuju da je upola manji i od mog Kragujevca.
I sada se, verovatno, pitate zašto ga i uopšte pominjem.
James Mercer je ključna figura jedne od najintrigantnijih indie pop grupa The Shins. Praktično, cela priča oko njih je sazrevala gotovo deceniju jer je Mercer tokom devedesetih svirao u matičnoj Flake/Flake Music. I oni su izvodili razdragani gitaroški pop, a razlika je samo u jednoj stvari – dok su Flake Music stvarali pesme zajednički, u The Shins je Mercer preuzeo kompletnu kreativnu kontrolu.
Na nagovor nama dobro poznatog Danger Mousea.
Ako ti je ćale poznati holivudski režiser, sasvim je prirodno da nastaviš porodičnu tradiciju. Za razliku od svoje mlađe braće, megazvezde Seana i pokojnog Chrisa, Michael Penn je više voleo muziku od glume. The Beatles su mu bili glavni uzori a, prema sopstvenim rečima, preloman trenutak u njegovom životu je bio susret sa Bobom Dylanom, koji je povremeno navraćao kod njegovog prvog komšije na partiju šaha. Dylan je hteo da se upozna sa klincem kome se dopadala njegova muzika, klinac je sa sobom poneo gitaru i tako su jedno popodne proveli zajedno sviruckajući i pričajući o muzici.
Ko od nas ne bi poželeo takvo okruženje za odrastanje…
If I ever wake up
At the right time
If I ever wake up
I’ll find a way to change your mind
Samo se ti teši, sestro slatka, nisi ni prva ni poslednja koja tako razmišlja.
To je bilo je prvo na šta sam pomislio kada sam čuo ovu pesmu.
Gadljivost rokerske publike prema “zabavnoj muzici” je opštepoznata i najčešće ide u krajnost – potpuno je ignoriše. Ako se vratimo nekoliko decenija u prošlost, lako ćemo da se prisetimo šta se i kod nas dešavalo tokom šezdesetih. Praktično, svi muzičari i pevači koji su u to vreme stasavali počinjali su karijeru pevajući na festivalima, a oni najbolji su kasnije pronalazili sopstvene puteve – Arsen Dedić je po opusu i kvalitetu pesama postao verovatno najznačajniji songwriter Balkana kome šlagerske pesme sa početka karijere nimalo nisu okrnjile ugled.
Ako napravimo paralelu sa svetom, lako ćemo da utvrdimo da nije bilo velike razlike.
