Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ne mogu da vam opišem kako sam se osećao 11. marta prošle godine. Ako se sećate, tog dana je Keith Emerson je uradio najgluplju moguću stvar u svom životu – odlučio se da ga prekrati. O razlozima takvog poteza možemo samo svi zajednički da nagađamo tek, ma koliko da mu je poremećama motorika poslednja dva prsta na desnoj šaci (klavijaturisti znaju o čemu pričam) pravila probleme na nastupima – ja sam se nadao.
Da ću ga videti na nekom koncertu, mada je već bio objavio da će da ide u penziju.
Početkom 1965. godine Paul Kantner i Marty Balin su pravili planove za formiranje nove, još neimenovane grupe. Kantner je predložio da uključe njegovog drugara Jormu Kaukonena, a mnogi izvori navode da je upravo on predložio ime za novu grupu koju danas dobro znamo.
Tako je poleteo Jefferson Airplane, postajući perjanica psihodeličnog roka.
No, nije išlo sve tako glatko.
Današnji klinci verovatno ne znaju ništa o Španskom građanskom ratu. A zašto bi ih on i interesovao kada su, mahom, ušuškani u virtuelnoj stvarnosti u kojoj im se neprekidno, kao na pokretnoj traci, serviraju isto takva virtuelna zadovoljstva. U vreme kada se o internetu i globalnim mrežama nije moglo ni sanjati, ovaj rat je bio u neku ruku globalan (iako i lokalan) jer je poslednji u kojoj je promovisane nekakve opšte ideje koje su se, uslovno, mogle ticati celog sveta.
Doduše, uglavnom levičarske, danas tako nepopularne.
Za rođendan sam dobio na poklon knjigu o kragujevačkim kafanama. Zanimljivo štivo. Ni sam do sada nisam znao koliko ih je bilo, a mislio sam da sam ih prošao skoro sve. Ispostavilo se da za polovinu nikada nisam ni čuo da postoje i da sam decenijama živeo u zabludi. Odavno više ne idem po kafanama, jer se u njima svakako nisam opijao, a onoga zbog čega sam u njima proveo toliko vremena više nema – ljudi sa kojima sam satima divanio razbežali su se po celom svetu, a konobarice koje su znale šta pije svaki gost davno su se poudavale. U ovim današnjim kafanama nemam nikakvu želju da sedim – ili me trese u mali mozak neki dance/trance koji nit smrdi nit miriše, ili bezlična ambijentalno meditativna muzika koja ubija svaku želju da nešto pojedem ili popijem.
O narodnjacima kao muzičkom backgroundu neću ovaj put…
Kada sam, na preporuku prijatelja, po prvi put poslušao grupu War on Drugs kao “nešto što će biti sledeća velika stvar”, nisam delio njegovo oduševljenje. Ideja da se na motorični ritam i sonične gitaroške udare tipične za alternativne grupe poput Sonic Youth ili My Bloody Valentine nakaleme sofisticirani stihovi i melodične linije učinilo mi se zanimljivim, ali je krajnji utisak bio polovičan. Na njihova prva dva albuma nisam mogao da pokažem na pesmu za koju bih rekao da me je oborila s nogu.
A onda su snimili Lost in the Dream (2014)…
Pravljenje kojekakvih lista je, pojavom interneta, postalo jako rasprostranjen sport. Obično su tipa “najbolje od” ili ”ključne pesme, albumi toga i toga”. Takve liste je najbolje zaobići u širokom luku, što i sam radim. Iz toh lista se retko kada može saznati nešto novo, a na osnovu jezika sastavljača koji obrazlaže svoj izbor mogu poprilično tačno da zaključim koliko ima godina i kakva mu je slušalačka kilometraža. Pride, takvi po pravilu zaboravljaju da saopšte kriterijum kojim su se rukovodili. A kada toga nema ili nije jasno objašnjeno, bolje je da se njihova sočinjanija zovu “pesme koje mi se dopadaju”, jer su u pitanju lični utisci upakovani u nezreli nastup.
Nekim slučajem, nedavno sam naleteo i na listu “najgorih pesama ikada snimljenih”…
Don’t know that I will
But until I can find me
The girl who’ll stay
And won’t play games behind me
I’ll be what I am
A solitary man
Ovo je pesma koja se voli na prvo slušanje.
Marty Paich je bio cenjeni američki pijanista, kompozitor, dirigent, aranžer, producent koji je delovao tokom pedesetih i šezdesetih. Imao je ozbiljnu klijentelu: Ray Charles, Ella Fitzgerald, Aretha Franklin, Stan Getz, Art Pepper, Frank Sinatra, Sarah Vaughan samo su neka od velikih imena sa kojima je sarađivao. No, kako je vreme prolazilo, sve više je vremena posvećivao muzičkom razvoju svoga sina koga mnogo bolje poznajemo. David Paich je tokom sedamdesetih preuzeo porodičnu štafetu postavši bliski saradnik Boza Scaggsa, kao cenjeni studijski muzičar, aranžer i koautor pesama mnogih muzičkih zvezda.
Sa svojim istomišljenicima, sve iskusnim studijskim muzičarima sa ozbiljnim pedigreom, krajem sedamdesetih upustio se u dobro poznatu avanturu – formirana je grupa Toto.
Debitantski album grupe Wishbone Ash iz 1970. godine proizvod je vremena u kojem je nastao. Iz današnje perspektive, više ga možemo posmatrati kao skup lepih želja i demonstraciju sviračkih sposobnosti članova grupe nego dobro osmišljeni koncept. Na njemu našlo sve i svašta – od poznatih boogie/blues šema (jer “svi to sviraju”), obavezne balade (“kud će album bez balade”), sloja psihodelije i jamovanja (jer daje prostora za improvizaciju) do složenijih struktura koje su, može se reći, bile blago koketiranje sa progresivom, što je bila avangarda tog doba.
Srećom, brzo su se pribrali i opametili.
Već tokom 1965. godine The Kinks su jasno pokazali da se na njih može uzbiljno računati. Album The Kink Kontroversy nije bio samo zbir manje-više uspešnih singlica, već dobro osmišljen koncept koji je pokazao kakva su interesovanja Raya Daviesa. Istovremeno, ukazao je i na put kojim će grupa krenuti u budućnosti. Umesto rudimentiranog i ravnog zvuka bliskog garažnom roku, ponudiće svoju viziju popa/rocka specifičnog senzibiliteta po kome će ostati zapamćeni.
No, nije baš išlo sve tako glatko.
