Author: Peacock

Hoćeš li me i sutra još uvek voleti?

Carole King je, još od početka šezdesetih, sa svojim tadašnjim mužem Gerryjem Goffinom vredno radila. Ovaj autorski dvojac je zaslužan za mnoge poznate pesme, ali je uvek bio nedovoljno prisutan u medijima. Mali broj ljudi zna da su oni autori takvih velikih pesama poput “The Loco-Motion” ili “(You Make Me Feel Like) A Natural Woman“. Kingovu mnogi smatraju najuspešnijom američkom songwriterkom s kraja XX veka jer je statistika na njenoj strani. Naime, preko 120 njenih pesama se našlo na top listama, uglavnom na samom vrhu, a o broju prodatih nosača zvuka niko nema preciznu evidenciju – meri se desetinama miliona.

Jedan od onih 10 albuma koje bih poneo na pusto ostrvo je i njen Tapestry (1971).

Nastavite sa čitanjem… “Hoćeš li me i sutra još uvek voleti?”

Bleja

Konzumiranje halucinogenih supstanci je bilo jako popularno u Americi u drugoj polovini šezdesetih. Danas je malo poznato to da se LSD u to vreme mogao kupiti u apotekama “na recept”, a država se osvestila tek par godina kasnije kada je hipi pokret uzeo maha, muzika stvarana pod uticajem halucinogena postala popularna, a broj korisnika LSD-ja se popeo od očekivanih nekoliko desetina hiljada na nekoliko miliona.

Ubrzo je dospeo na crnu listu.

Nastavite sa čitanjem… “Bleja”

Zahvalan sam ti

Kada su novinari upitali Alison Krauss, aludirajući na njenu više nego uspešnu saradnju sa Robertom Plantom, ko joj je omiljeni pevač, dobili su neočekivani odgovor – Paul Rodgers. I odmah pojasnila: “Kada ga slušate, njegov glas podseća na nabildovanog muškarca – puca od snage.” Ne znam šta je Plant rekao na ovo, ali žena je u pravu. Rodgersov glas, uprkos godinama, nije ništa izgubio od svojih kvaliteta.

Jedino što je Rodgers u poznoj fazi svoje karijere počeo da pravi neočekivane poteze.

Nastavite sa čitanjem… “Zahvalan sam ti”

Odoh da lalam

Hteli mi to da priznamo ili ne, društvene mreže su nam se potpuno uvukle pod kožu. Kao zgodna alatka za reklamiranje narcisoidnosti, počele su da nam menjaju svest, pa je od moje početne ideje otvaranja profila na Facebooku “da vidim šta mi rade deca u slobodno vreme i dok sam na poslu”, do pitanja “šta ja radim ovde, među ljudima koji prepisuju tuđe mudrolije i ocvalim ribetinama” prošlo malo vremena. Dileme nije bilo – nestao sam iz tog paralelnog univerzuma na pet godina.

Vratio sam mu se prošlog leta, na nagovor nekih od ovdašnjih Samuraja, da malo i tamo reklamiram Suštinu pasijansa.

Nastavite sa čitanjem… “Odoh da lalam”

Zlikovac

Onomad sam po ko zna koji put naišao na naslove u kojima se pominje Sinead O’Connor. Više nemam stomak da čitam tekstove koji se nalaze ispod njih jer mi je muka od prepisivanja gluposti koje se množe neverovatnom brzinom i tabloidiziranja njenog nesrećnog života i zanimljivog muzičkog opusa.

Nije ona nesrećna zbog toga što pravi gluposti, već pravi gluposti zato što je bolesna.

Nastavite sa čitanjem… “Zlikovac”

Potrebna si mi

Jedan od najboljih izdavačkih poteza koje je nekadašnji Jugoton povukao bio je izdavanje debitantskog albuma Elvisa Costella. Iako su novine Costellu pravile imidž novotalasnog momka, My Aim Is True (1977) je album koja je posveta engleskoj pub rock sceni i momentalno asocira na snimke Davea Edmundsa, Nick Lowea ili Brinsley Schwarz. Od početka do kraja to je prava rokerska vožnja koja pomenutima nije previše bliska po zvuku već po, u to vreme pomalo zaboravljenom duhu zapisanom u savršenim pesmama, i ciničnim Costellovim stihovima prepunih humora.

U tom trenutku nikome na pamet nije padalo šta će Costello vremenom postati.

Nastavite sa čitanjem… “Potrebna si mi”

Srećni zajedno do kraja života

Poslednjih nedelja nikako ne mogu da se sastavim sa novim izdanjima. Valjda je to zbog hiperprodukcije, jer je očito da mnogi od današnjih izvođača pate od nedostatka stvarne inspiracije, pa kada dođe vreme za snimanje novog albuma kako bi se ispoštovale ugovorene obaveze prema izdavačima, ne zna se kome je strašnije – njima ili publici. Tako dobijamo sklepana dela čije preslušavanje predstavlja muku, a kritičari se utrkuju da pronađu barem nešto u svemu tome, kako bi uopšte imali o čemu da pišu.

Gde su nestala ona vremena kada se za album snimalo po 30 pesama da bi tek trećina od toga završila na njemu?

Nastavite sa čitanjem… “Srećni zajedno do kraja života”

Mislio sam da te poznajem

Čitaoci naših tekstova na ovom blogu nisu se pretrgli od komentarisanja, ali zato umeju da nam se obrate posredno. Jedan od redovnih mi je, nedavno, poslao mejl zanimljive sadržine:

Često pišeš da te devedesete nisu ni malo dojmile. Štaviše, sklon si da pljuckaš po izvođačima iz tog perioda. Pa, dobro, šta si ti u to vreme slušao?

Ovo je odlična prilika da mu javno odgovorim. Hot smile

Nastavite sa čitanjem… “Mislio sam da te poznajem”

Algiers

Kako grunge muzika i ja nikada nismo bili u nekoj velikoj ljubavi, sasvim je očekivano da se retko latim nečega iz tog muzičkog žanra. Jedna od perjanica sa etikete Sub Pop, The Afgan Wings, bili su jedni od retkih koje sam propuštao kroz uši, ponajviše zbog svoga harizmatičnog vođe Grega Dullija koji je inspiraciju tražio na neobičnim mestima za celu tu ekipu – u muzici šezdesetih i sedamdesetih, pa smo u njihovom zvuku dobili čudnu mešavinu tutnjajućeg roka sa jakim primesama soula.

Sasvim prihvatljivo, ali nedovoljno za stalnu upotrebu.

Nastavite sa čitanjem… “Algiers”

Nikada neću pronaći nekoga poput tebe

“Prepisivači” su uobičajena pojava u muzici. Da ne zalazim daleko u istoriju, uvek ih je bilo i uvek će ih biti. Ovo “prepisivači” ne treba shvatiti u doslovnom smislu – muzička industrija je oduvek bila sklona da nove autore pogura u smeru nečega što je aktuelno i donosi novac.

Početnom šezdesetih u Americi su bili popularni izvođači koji su se oslanjali na folk tradiciju. Peter, Paul and Mary su bili lagani za konzumiranje, lepršavi sa višeglasnim pevanjem i sem dobre zabave nisu nudili ništa što bi na bilo koji način iritiralo još uvek konzervativnu masovnu publiku.

Engleski odgovor na njih su bili The Springfields.

Nastavite sa čitanjem… “Nikada neću pronaći nekoga poput tebe”