Author: Peacock

Svet bez ljubavi

U proleće 1963. godine mlađana filmska zvezda iz Ujedinjenog Kraljevstva Jane Asher je napravila intervju sa The Beatles. Bilo je to nedugo posle snimanja pesama za njihov debitantski album Please Please Me. Pol Markantni je munjevito reagovao i startovao je, pa je prošlo malo vremena dok se nije uselio u kuću u kojoj je živela. Ljubav je potrajala dobrih pet godina, a raspala se u trenutku kada je trebala da bude krunisana brakom.

Da je potrajala malo duže, ko zna koliko bi dobrih pesama McCartney još posvetio voljenoj ženi – dobro se zna da je ona bila inspiracija za “And I Love Her“, “You Won’t See Me“, “I’m Looking Through You” i “Here, There and Everywhere“.

$#$

U kući Asherovih živeo je još jedan muzičar, Peter Asher. Stariji brat se pokroviteljski odnosio prema sestri, pa je bilo prirodno da bude u dobrim odnosima sa Paulom. Zajednički su slušali muziku i prebirali po gitarama, a već je i nastupao sa svojim ortakom kao duet Peter & Gordon. I ne samo to, imao je već u džepu ugovor za snimanje ploče i pomalo kuburio sa pesmama koje su trebale da se na njoj nađu.

Prebirajući po kasetama, pronašao je kroki Paulove peme “A World Without Love“. Autor je njom bio nezadovoljan smatrajući da nije dovoljno dobra za Beatlese. No, ono što nije dovoljno dobro za Beatlese, ne mora da bude loše za Petera & Gordona.

U februaru 1964. oni su izdali svoj prvi singl koji je, na iznenađenje svih, dospeo do prvog mesta top lista. I to sa obe strane Atlantika, a Peter & Gordon su mogli da se pohvale milionskim tiražima. Iako su zajednički nastupali još koju godinu, nikada nisu ponovili takav uspeh.

Peter Asher je tokom sedamdesetih postao cenjeni menadžer i producent bez čijeg učešća ne bi mogla da se zamisli tako uspešna karijera Jamesa Taylora ili Linde Ronstadt. On je bio ključna figura kod snimanja njihovih najtiražnijih albuma tokom sedamdesetih. A i za uspeh ekipe koja je bila povezana sa njima, uključujući Andrewa Golda, J. D. Southera, Bonnie Rait…

A World Without LoveNeki izvori govore da je “A World Without Love” McCartney napisao kao šesnaestogodišnjak, pa mu možemo oprostiti prilično jednostavan i naivan tekst. To ne umanjuje njenu muzičku vrednost, jer je i danas rado slušana.

The Beatles je nikada nisu snimili. Prema Asherovim rečima, Lennon je mislio da je prvi stih “Please lock me away” naprosto smešan.

Kamen

Mogu li vrhunski pevač i isto takav bubnjar da sklope uspešnu grupu? Sumnjičav sam kada su u pitanju ovakve kombinacije, ali ko mene pita. Ovakva glupava ideja je pala na pamet sve prekaljenim vukovima u muzičkom biznisu jer su iza nje stali šef Atlantica Ahmet Ertegun, menadžer ZZ Topa Bill Ham i iskusni producent Chris Kimsey.

Iako je ideja bila upitna, rezultat i nije tako loš.

Nastavite sa čitanjem… “Kamen”

Jadničak

Biti roditelj ponekad nije ni malo lako. Kada dobiješ prvo dete, posle početnog oduševljenja shvatiš da ono nije igračka za malo stariju decu i da oko njegovog podizanja ima puno posla. Na njemu naučiš sve što do tada nisi znao i prebrodiš traumatične događaje koji se podrazumevaju: prvi korak, bolesti, dolasci u vrtić, pa u školu… Sa drugim detetom je već lakše jer si se već ispekao na prethodnom. No, fokus roditelja se, sasvim prirodno, u tom trenutku pomera sa starijeg na mlađe, pa se često dešava ako je razlika u godinama između dece malo veća da se starije oseća pomalo zapostavljenim.

Današnji psiholozi mogu satima da pričaju o mogućim posledicama zapostavljanja dece u porodici, a ja se stalno pitam kako su naši preci, pre samo par generacija, izlazili sa ovim problemom na kraj. Imati pet i više potomaka je bila sasvim uobičajena stvar, a starija deca su čuvala mlađu – roditelji, jednostavno, nisu imali vremena da im posvete pažnju jer je trebalo sačuvati goli život, a kamoli da su razmišljali kakve posledice mogu da nastanu zbog “zanemarivanja”.

Ambijent u kome živimo se, za relativno kratko vreme, potpuno promenio, pa i naše promišljanje na ovu temu. No, ona će uvek biti prisutna.

Nastavite sa čitanjem… “Jadničak”

Za Kraljicu i Otadžbinu

Posle velikog uspeha albuma Aqualung (1971) i Thick as a Brick (1972), činilo se da grupu Jethro Tull ništa nije moglo da zaustavi da ide napred. Pored hvalospeva kritike, publika je pronašla nove, otkačene ljubimce, tako da je sve išlo kao podmazano. Po rečima Iana Andersona: “Više nismo svirali koncerte pred manje od 10.000 ljudi”. Inspiracije mu nije nedostajalo, pa je A Passion Play (1973) trebalo da zacementira njihovu poziciju velike grupe koja savršeno funkcioniše u studiju i na koncertima.

No, kritika je mislila drugačije.

Nastavite sa čitanjem… “Za Kraljicu i Otadžbinu”

Mutna voda

Sve do pred kraj sedamdesetih, The Doobie Brothers su bili savršeno uspešan proizvod. Generalno rečeno, retko ko je u to doba uspeo da stvori takav amalgam muzike koji je u sebi sadržavao toliko različitih uticaja – klasični rock, soul, južnjački boogie & swamp rock prekriven tako ispoliranom glazurom da mu je teško bilo odoleti. Naravno da su bili i više nego uspešni. Šta god da mislimo o njima, oko 40 miliona prodatih nosača zvuka slikovito govori o komercijalnom potencijalu.

O tome koliko su bili velika koncertna atrakcija i da ne pričamo. Na njihovim nastupima sve se pušilo.

Nastavite sa čitanjem… “Mutna voda”

Mislim na Karolinu

Svako ko je bio malo duže i malo dalje od granica koje omeđuju ovu našu malu, nesrećnu državu, susreo se ponekad sa osećajem koji je teško opisati. Kada imaš utisak da ti je neko zavalio pesnicu u stomak i ne možeš da dišeš, ne znaš šta ti je i šta je bio okidač. Znaš samo da ti je nelagodno, u bunovnoj glavi ti se svašta mota i imaš osećaj da će se sve srediti ako bi se vratio u neko svoje okruženje u kome se osećaš bezbedno.

Nostalgija i pomalo zaboravljeni mirisi mesta i ljudi koji nam znače imaju mnogo veću moć od svetlosti tuđih velegrada i ugodnog života kojima težimo.

Nastavite sa čitanjem… “Mislim na Karolinu”

Dobro je da sam živ

Letnje pospremanje doma ne spada u moje omiljene sportove, jer kada stignem do ploča, knjiga i diskova sa kojih treba da se oduva prašina, već sam toliko umoran da bih od svega toga rado digao ruke. No, prebiranje po njima mi uvek da neku novu energiju kako bih izdržao do kraja – po ko zna koji put ponovo otkrivam naslove za koje sam i zaboravio da ih imam.

U rukama mi se našao album Long Johna Baldryja za koji zaista ne znam kako je došao do mene i kada sam ga poslednji put stavio na gramofon.

A kada je već tu, nije zgoreg ni da se zavrti…

Nastavite sa čitanjem… “Dobro je da sam živ”

Nemoj da me otkačiš

Čekajući na koncert grupe Talking Heads, moj brat i ja smo smo se zezali sa dve beogradske “mačke”. A onda se ispred nas zaustavila limuzina. Iz nje je izašao očito dobro raspoložen, nasmejani crnac i učtivo upitao gde ulaz u halu. Razmenili smo par rečenica, vratio se u auto i otišao. Ivana me je upitala:

– Zoćo, ko je ovaj čovek?
– Pa… Bernie Worrell.
– A zašto se nismo slikali sa njim? Imam fotoaparat u torbi…

Tek tada sam shvatio da je još jedna “once in a lifetime” prilika zauvek izgubljena, kao da je nije ni bilo.

Nastavite sa čitanjem… “Nemoj da me otkačiš”

Pastir

Život u betonskim zgradama i nije preterano zanimljiv. Al’ uz dobra komšiluk lakše se podnosi. S. i M. su stariji bračni par koji spada u one retke kod kojih navraćam i sa kojima volim da ćaskam. Naše sedeljke su obično maratonske jer me S. uvek natera da probam njene kulinarske specijalitete, a M. mi održi zanimljivo predavanje iz istorije koju ne poznajem.

Kao provereni hedonisti, ovoga puta smo počeli sa aperitivom.

Nastavite sa čitanjem… “Pastir”