Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Jeste li ikada čuli za grupu Upp? Njihovi snimci spadaju u kategoriju “hard to find” jer u vreme dok je grupa delovala diskografska industrija nije pokazivala neko naročito interesovanje za rock jazz ili nešto tome slično, što se danas opisuje širokim pojmom fusion. Čak i kada je produkciju odradio i gitaroški Bog lično. I svirao tu i tamo. 🙂
A priča je više nego zanimljiva.
Dok slušam novi album jedne od perjanica američkog indie rocka, nikako ne mogu da se otmem utisku da sam ono što sviraju već čuo. Kritičari su po već ko zna koji put pali na teme naglašavajući njihov grandiozan zvuk koji je u stanju da oduva sve ispred sebe, a kako pesme odmiču meni postaje sve dosadnije – čini mi se da su se članovi grupe smestili u preveliki studio za sebe i da tehnologija i ispolirana produkcija prevladavaju nad sadržajem pesama.
Bavljenje formom nije moj omiljeni sport.
Mnogo puta smo se sretali sa autorskom saradnjom zasnovanom na harmoniji bliskih osoba koje su iznedrile neke od fantastičnih pesama. Partnerima se učini kao da se stvorila gotovo idilična atmosfera u kojoj, pored zajedničkih planova, podizanja dece i ostalih svakodnevnih tričarija, pisanje pesama i nije pisanje – one nekako nastaju same. A onda se desi nešto nepreviđeno, puknu ljubav i zaveti, a celokupan dotadašnji život se okrene naglavačke.
U takvim okolnostima žene najčešće promene frizuru, način odevanja i čine sve da bi se otarasile “one stare”. U slučaju muzičarki, sav nakupljeni bes i povređenost se često pretoče u pesme sa jasnom adresom i uobičajenom poentom – tek ćeš da vidiš šta si izgubio.
Najnoviji primer je Imelda May.
Pretvaram se u rame za plakanje, kao da mi nije dovoljno i sopstvenih muka. Onomad mi se javila prijateljica i odmah sam primetio da nešto kod nje nije u redu. Po tonu, rekao bih da je u debelom dertu, a posle kratkog izvlačenja klještima reči iz nje, priznala je da je napravila neku glupost. O detaljima, naravno, nismo razgovarali, ali je stalno ponavljala kako bi htela da popravi sve to što je zabrljala.
Ne sumnjam da je imala najbolje namere u svom naumu, ali sam retko viđao da se muško-ženski odnosi daju popraviti. Ili se meni to nikada nije desilo.
Kako nam mediji svakodnevno javljaju, nama je sve bolje. No, nikako da to “bolje” osetimo na sopstvenoj koži… I ako mislite da su tu u pitanju “srpska posla”, grdno se varate. U odnosu na to kako se živelo pre, recimo, četrdesetak godina bilo gde u svetu, danas većina populacije živi mnogo gore.
Razrešenje ovakvog stanja se ni ne nazire.
Za vreme songwriterskog buma sa početka sedamdesetih, Jamest Taylor je bio jedna od prvih zvezda koja je zablistala. Njega možemo slobodno da uzmemo kao arhetipsku figuru celog tog pokreta, jer je bio izuzetno zgodan dasa koji je pisao introspektivne pesme koje su lako pronalazile put do publike. “Fire And Rain” je lako dospela do prvog mesta američke liste, a njegova prva tri albuma su postala obavezni deo muzičke literature svih onih koji su u to vreme imali između 20 i 30 godina.
A onda se malo opustio.
Danas sam, posle ko zna koliko vremena, pogledao snimak sopstvenog venčanja. Posledice tog (ne)promišljenog čina su vrištale od smeha, a komisijski smo utvrdili da smo nihova majka i ja u tom trenutku bili “mladi, lepi i strašno mršavi”. 
No, meni je jedna druga stvar privukla pažnju. Dok sam oblačio svečano odelo i vezivao kravatu, u pozadini je svirala muzika koje nisam mogao odmah da se setim iako mi je bila na vr’ jezika.
Odjednom se rešenje samo pojavilo. Iako su od pomenutog snimka protekle decenije, ovo mi je došlo kao melem na ranu. Nisam još uvek za staro gvožđe. 
U tom važnom životnom trenutku na venčanje me je ispraćao Andreas Vollenweider. Nimalo SrBski. 
Swinging London šezdesetih se ne bi mogao zamisliti bez Dusty Springfield. Bila je jedna od prvih pevačica koja je imala jasno prepoznatljiv image – njena kosa je bila ofarbana u svetlu nijansu plave, nosila je natapiranu frizuru popularnu u to vreme od koje nije odustala tokom celog života, u javnosti se pojavljivala uglavnom u večernjim haljinama i jako našminkana, a oni koji su je privatno poznavali tvrde da je imala svoj svet koji bi danas zvali virtuelnim.
Forma joj je, očigledno, bila veoma važna, ali ne smemo da zaboravimo da je bila fantastična pevačica.
New Orleans je najveći gradu u američkoj saveznoj državi Luizijani. Ujedno je i jedan od najstarijih, jer su ga osnovali Francuzi (dobio je ime po Filipu II, vojvodi od Orleana). Nalazi se pored reke Misisipi, a poznat je po miltikulturalnoj baštini koja se neguje stolećima – njegovi stanovnici su uglavnom mešavina Francuza, Španaca, Meksikanaca, crnaca i domorodaca.
Pravi “melting pot”, kako bi rekli Amerikanci.
Nastavite sa čitanjem… “New Orleans tone (a ja nisam raspoložen da plivam)”
Knjiga o Jovu, zajedno sa Solomonovim pričama, Knjigom propovednikovom i Pesmom nad pesmama, pripada starozavetnoj, hebrejskoj književnosti. O njenom autoru/autorima se ništa ne zna, a pretpostavlja se da je sastavljena u V ili VI veku pre nove ere.
U njoj se govori o poreklu zla, patnji i nesrećoj ljudskoj sudbini. Iako Jov “bijaše dobar i pravedan, i bojaše se Boga”, Bog okleva da mu pomogne. Zbog toga Jov ima vrlo neprijatan problem: zna da je nevin, a i pored toga ispašta. Njegov svet je urušen, a patnje postaju besmislene. Zbog toga proklinje dan kada je rođen i dovodi u pitanje božansku pravednost…
Kako onda da se jedna arhaična priča spakuje u pesmu, ma koliko to bilo čudno?
E, za to je potreban majstorluk.
