Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kada god se razveze priča o nečijoj muzičkoj karijeri, neizbežni deo su i njegovi/njihovi uzori – ljudi koji su bitno uticali na percepciju života izvođača i kojima se, po pravilu, uvek obraćaju kada im inspiracija nije baš najbolja. Uostalom, svako od nas može da nabroji mnogo osoba koje su na ovaj ili onaj način uticale na vrednosne sisteme koje smo s mukom izgrađivali i bez kojih ne bi bili ono što jesmo.
Retki su oni koji su se svojim uzorima na pravi način odužili.
Sir Richard Branson danas važi za biznis selebritija i filantropa sa zanimljivom karijerom koja je prolazila kroz uspone i padove. Ako mene pitate, najbolji poslovni potez mu je bio angažovanje tinejdžera Mikea Oldfielda da se mota po njegovom novootvorenom studiju i snimucka nešto svoje u slobodnim terminima.
Rezultat znamo.
“Meat loaf” je američka gastronomska poslastica napravljena od mlevenog mesa. Imamo i mi nešto slično što zovemo hajdučkim ćevapom. Meat Loaf je umetničko ime (ili je reč o nadimku) glumca i pevača Marvina Adaya koje je dobro odabrano, ako se pogledaju njegovi gabariti iz mladosti na omotu albuma. On će zauvek biti prepoznatljiv po jednom od najprodavanijih albuma svih vremena Bat Out of Hell (1977) i ulogom u kultnom filmu The Rocky Horror Picture Show.
No, nije ni on repa bez korena.
Nastavite sa čitanjem… “Ono što vidiš u izlogu, dobićeš u radnji”
Kao “prirodna plavuša” celi život sam proveo sklanjajući se od Sunca. No ono me je, na neki vošeban način, uvek pronalazilo. Ma kakve zaštitne kreme stavljao na sebe i sklanjao se u hladovinu, sa letovanja na moru bih se vraćao uglavnom reš pečen 
. Kako sam se osećao zbog toga samo moja duša zna, a čuvena boja “kad pocrnim” 
tradicionalno je bila povod za zajebanciju čitave ekipe i njihove domišljate doskočice.
Niko od nas ne može sam da odabere kožu u kojoj će da provede život, pa nisam imao kud. Leto je postalo za mene period tokom koga svake godine vodim svojevrsnu borbu za opstanak.
Nesporno je da su šezdesete bile zlatne godine soula. Diskografske kuće Motown i Stax su svakodnevno izbacivale nove singlice, a veliki broj njihovih izvođača je tražio mesto pod suncem. Neki od njih su postali globalno poznati, a kako se bližio kraj decenije, tadašnji podžanr funk je dobijao sve značajnije mesto u medijima i na radio stanicama. Obe kompanije su se početkom sedamdesetih suočile sa promenama trenda i potencijalnim gubitkom identiteta, pa su prionule na posao kako bi se adaptirale na novo vreme.
Štafetu su preuzeli Marvin Gaye i Al Green, izvesno poslednji veliki soul izvođači.
Iako mediji uglavnom pišu o lepšoj strani posla, često sam na ovim stranicama pisao o tome da muzičarski hleb nije ni malo lak. O ovoj drugoj strani njihovog života uglavnom saznajemo iz knjiga koje se izdaju pred kraj i u trenutku kada se sva buka oko uspeha i slave završila. Ostala su samo sećanja, koja mogu da budu i varljiva, i nedoumica oko toga kako smo svi mi u svojim glavama godinama ili decenijama stvarali sasvim pogrešnu sliku o nečijem životu i radu.
Uzgred, svedočenja iz prve ruke mogu da postave stvari na svoje mesto i demantuju bezbroj pogrešnih informacija koje se, u najboljem maniru loših prepisivača, razmnožavaju putem interneta.
Moj prijatelj Barni je bio okoreli džezer. Nismo delili muzičke afinitete, ali je živeo tačno na pola puta između mog doma i fakulteta, pa je povremeno svraćanje kod njega na čašicu razgovora i kaficu predstavljalo relaksaciju posle predavanja. Normalno, dok sam ja čitao novine koje su pisale o roku, on se striktno držao Downbeata. Tako je, verovatno, i naleteo na Phoebe Snow.
Pet zvezdica u recenziji njenog debitantskog albuma za njega su bila garancija kvaliteta, pa se nije mnogo premišljao da ga nabavi.
Uprkos svom kratkom životnom putu, Otis Redding je bio i ostao jedan od najvećih pevača i autora soul muzike. Njegovi veliki uspesi tokom šezdesetih nisu bili ni malo slučajni, jer njegove pesme i danas žive. Postale su klasici mada većina slušalaca i ne zna da ih je on napisao. Da pomenem samo najpoznatije — “These Arms of Mine“, “(Sittin’ On) The Dock of the Bay“, “Try a Little Tenderness“, “Respect“…
Mnogim značajnim muzičarima bio i ostao trajna inpiracija, bez obzira na boju kože.
Ponekad se desi da neki album “protrči” pored mene i na njega ne obatim dovoljno pažnju. Ako ima sreće da ga se setim i pustim ponovo, kao u ovom slučaju, sklon sam da sebi opalim ćušku i kažem: Gde si se zatrčao. 
Nikada nije kasno da se isprave sopstvene greške.
California Sound je izraz koji se često koristi da bi se opisala popularna muzika tokom šezdesetih koja je bila ukorenjena u mitu o veseleom i bezbižnom životu američke mladeži – znate ono, surfovanje po talasima, žurke na plaži, polugole cice sa kojima se zabavljate, vožnja bez cilja u kabrioletima… Brian Wilson i The Beach Boys su napravili čitavu muzičku filozofiju od toga, snimili neverovatne pesme i albume početkom šezdesetih, a na njih se nastavila čitava plejada muzičara koja će, nešto kasnije, krenuti u mnogim pravcima.
Grupa Longbranch Pennywhistle je 1969. godine ponudila muzičkom svetu nešto novo, ulazak prezrenih country elemenata u rock & roll okruženje.
