Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Pita me Devlin, onomad, šta znam o australijskim gitaristima. Počešem se po glavi, motam po bazi znanja i utvrdim da ni jednog imena ne mogu da se setim. Nije lepo lagati prijatelja, odgovorim mu da ne znam ni jednoga, a on meni da će da mi pošalje album koji daje dobar uvid u ovu kategoriju muzičara.
Za nekoliko dana stigao mi je Australian Guitar Album…
Mada su u suštini glupe, često se vode polemike oko toga ko je najbolji gitarista svih vremena. U takvim trenucima mudro ćutim – svako vreme ima svoje heroje, a o muzičkim ukusima ne vredi raspravljati. Ako je sve počelo sa onim čuvenim grafitom “Clapton is God“, koplja se dalje lome oko mesta Jimija Hendrixa, Jeffa Becka, Jimmyja Pagea, Duanea Allmana… I nemam nikakve dileme – svi oni su gitaroški bogovi koji su jako važni za razvoj muzike, svaki na svoj način.
Jedan od onih koji se obavezno pominju u pričama o najvećima je i Alvin Lee.
Moja prijateljica Carol sa fejZbuka dan je otpočela serijom klipova Neila Younga. Uglavnom, bile su to pesme sa njegovog drugog solo albuma koji smatram remek delom, a malo je potkačila i onaj koji je usledio posle njega. After The Gold Rush (1970) je ploča za koju slobodno mogu reći da mi je promenila život. A naročito ova pesma…
Zbog toga se svega oko toga dobro sećam.
Posle par meseci razvlačenja, napokon sam završio sa čitanjem knjige A Life in Pursuit, koja je biografija T-Bone Burnetta. Ovaj neobični čovek i muzičar promenio je mnoge stvari svojim delovanjem, a jedno od zanimljivijih poglavlja posvećeno je njegovom radu na soundtrackovima za filmove (Walk the Line, The Big Lebowski, O Brother, Where Art Thou?, Inside Llewyn Davis), kao i već danas kultnoj seriji True Detective.
Ima li koga da nešto od pomenutog nije gledao? 
Nastavite sa čitanjem… “Jedina stvar za koju je vredno boriti se”
Nasumično slušanje radio stanica zna ponekad da iznenadi. Do pre mesec dana u životu nisam ni čuo za The Wailin’ Jennys, a onda sam uhvatio sebe da mi se ova njihova pesma neprestano vrzma po glavi.
To je već bio siguran znak da stvar moram malo bolje istražiti.
Bilo bi besmisleno da vam objašnjavam ko je Ray Davies ako to do sada niste naučili. Legendarni vođa grupe The Kinks je izvesno nejengleskiji od svih engleskih rokera, sudeći po temama kojima se bavio u svojim pesmama.
Ukratko, čovek koji je napisao toliko fantastičnih pesama da njegove albume automatski kupujem.
She lifts her skirt up to her knees
Walks through the garden rows
With her bare feet laughing
Ovi vešto sročeni stihovi odmah izmame osmeh na licu i zainteresuju slušaoca da pažljivo prati dalji razvoj događaja. Liče na one idilične fotke na društvenim mrežama kojima nas usamljenici zatrpavaju sve u nadi da će ih njihova lepota otrgnuti od surovosti života u kome se ne snalaze baš najbolje. Kako znamo da idila postoji samo u našim mislima, povratak u realnost ne mora da bude otrežnjujući.
Kako se i ispostavilo u nastavku.
Iako je u vezi sa K. sve išlo kao podmazano, neprestano mi je ponavljala jedno te isto pitanje: “Kad ćeš da me ženiš?” Džabe sam joj objašnjavao da nemam nikakav problem sa samim činom, već sa njegovim posledicama – u to vreme ni ona ni ja nismo bili u mogućnosti da se sami organizujemo. A od ljubavi se, kao što svi dobro znamo, ne živi. Vremenom, počela je da gubi strpljenje, pa je bilo samo pitanje dana kada će nam se putevi razići.
Normalno je da sam otpatio svoje…
“Hasten Down The Wind“, pesma Warrena Zevona koja opisuje sličnu situaciju, pokazala se delotvornom. Pojačavala je bol do krajnjih granica. Ali bol, kao što je slučaj i sa temperaturom, brže prođe ako je jačeg intenziteta.
She tells him she thinks she needs to be free
He tells her he doesn’t understand
She takes his hand
She tells him nothing’s working out the way they plannedShe’s so many women
He can’t find the one who was his friend
So he’s hanging on to half her heart
He can’t have the restless part
So he tells her to hasten down the windThen he agrees he thinks she needs to be free
Then she says she’d rather be with him
But it’s just a whim
By which she hopes to keep him on the limbShe’s so many women
He can’t find the one who was his friend
So he’s hanging on to half her heart
He can’t have the restless part
So he tells her to hasten down the wind
Kao i sve Zevonove pesme, i ona je oslonjena na igru rečima: stihovi se smenjuju čas u muškom, čas u ženskom licu, pa je teško da se razluči ko je u njima više nezadovoljan. Pre se može zaključiti da i akteri nisu načisto sami sa sobom i još uvek su nesigurni šta bi trebalo da učine sa svojom vezom.
Klasična priča sa kojom svaki čovek na planeti može da se poistoveti. Ujedno, to je dobra ilustracija da je u vreme kada je ova pesma završila na Zevonovom povratničkom albumu, svet napokon saznao da se tu radi o izuzetno inteligentnom, vanserijskom songwriteru koji je već zreo autor.
Kurioziteta radi, prateći vokal je Phil Everly, plačljivi slide na gitari izvodi David Lindley, a produkcijom se bavio Jackson Browne.
K. sam ponovo sreo nakon nekoliko decenija. Kada sam je kurtoazno pitao šta se dešava u njenom životu, samo mi je kratko odgovorila:
“Ćuti, tri puta sam se udavala. Trenutno sam slobodna.” 
Za reggae grupu The Melodians i ja sam danas prvi put čuo. Muzičke knjige pišu da su bili uticajni na jamajkanskoj sceni, no danas nas interesuje njihova najpoznatija pesma. Sećate li se sredine sedamdesetih i velikog disko hita “Rivers of Babylon” za grupu Boney M? E, njega su zgotivili pomenuti Jamajčani, ne sluteći da će se ova pesma prodavati u milionskim tiražima.
Ne bojte se, nećemo u disko. 
Na Beth Orton sam često nailazio u muzičkim novinama, a da mi na pamet nije palo da bacim uvce na njene radove. Da l’ recenzenti nisu uspevali da me ubede da je njena muzika za mene ili je u pitanju moja gadljivost kada autori spajaju na neki način nespojive žanrove, tek, najveći deo njene karijere sam prespavao.
Verovatno nisam jedini kome se desilo.
