Postoji veliki broj grupa/autora koji su “sve nekako tu, oko mene”, a vrlo retko se setim da posegnem za njima. Sve dok ih ne čujem. Onda se neko vreme zajednički zabavljamo, pa ponovo padnu negde u zapećak.
Do neke sledeće prilike.
Author: Peacock
Irskim putem
Jerry Douglas je već više puta pominjan u našim tekstovima, no uvek je imao nekako sporednu ulogu. Fokus je bio na zvezdama koje je pratio pa, verujem, niste obratili neku naročitu pažnju na čoveka koji svira instrument pomalo čudnog zvuka, strogo se držeći drugog plana na pozornici.
Najpre da razjasnimo šta je dobro, instrument koji Douglas svira.
Vidi na šta ličiš
Negde između globalnog uspeha rock mjuzikla Evita i Cats, a u vreme kada su snimljene “Varijacije na Paganinijevu temu“, uglavila se i opereta Tell me on a Sunday (1980) iz pera (klavijatura?) Andrewa Lloyda Webbera. O njoj se gotovo ništa ne priča, kao da nije ni postojala, a zanimljiva kao i svi ostali njegovi radovi.
Onaj moj dobro poznati prijatelj Vukašin (Vule, Vukica, Vuki… ne znam kako sam ga već pominjao) u to vreme se potrudio da bacimo uvce i na tu ploču.
Za malo nježnosti
Od mog prvog susreta sa Husom proteklo je mnogo godina. Odmah smo se “našli”. ‘Bem li ga šta je bilo u pitanju, generacijsko razumevanje ili nešto drugo, tek, na celi opus Parnog valjka počeo sam da gledam drugim očima. Jer Hus je bio sve ono što nisam očekivao od jugoslovenskih rokera – harizmatičan, obrazovan, lepo vaspitan i zanimljiv sagovornik.
Čovek koji je u svakom pogledu poseban i koga je teško ne voleti.
Žal za mlados’
“Hier Encore” je jedna od najboljih pesma koje je napisao Charles Aznavour. Voleli mi šansone ili ne, ovom autorskom/pevačkom gigantu ne može se sporiti ono po čemu je najpoznatiji: to su neverovatan šarm i harizma, koju retko ko poseduje u tolikoj meri, kao i emotivno izvođenje koje nikoga ne ostavlja ravnodušnim.
Sticajem okolnosti, imao sam priliku da budem na njegovom koncertu, pa dobro znam šta pričam.
Molitva
Nikada mi nije bila jasna potreba za grandioznošću i nepotrebnim eksperimentisanjem kojom su bili opsednuti neki od najvećih talenata u rok muzici. Čini mi se da su Deep Purple bili prvi koji su zastranili na tom putu. Njihov Concerto for Group and Orchestra (1969) je, barem za mene, bio pravi fijasko – malo gudi Royal Philharmonic orchestra, malo grupa svira za sebe, ali nikako da se sastave zajedno i da to zazvuči kako treba.
Emerson, Lake & Palmer su, na vrhuncu popularnosti, vodili sa sobom mini orkestar i hor. Na čuveni koncert u Montrealu 1977. godine došlo je 78.000 ljudi, ali ih to nije izvadilo iz bule – na toj turneji bili su u minusu oko 3 miliona dolara.
Spooky Tooth su svoje eksperimentisanje uradili na još čudniji način.
Vašar u Glastonburyju
Pre par godina, samo što sam pristigao na posao, zatekao sam Grbićev mejl u kome je pisalo: “Hombre, ovi luđaci sa BBC-ja prenose nastupe sa Glastonbury festivala, a dežurna ekipa ih posle nekoliko sati stavlja na Cevku. Trenutno gledam… Pogledaj/skidaj dok može.”
Retko psujem, al’ mi se psovka ovoga puta otela – na poslu se ne gledaju klipovi, a na koncerte se i ne pomišlja.
Ti si sve što imam
Prošlo je sigurno četrdesetak godina od kada sam poslednji put preslušao neki novi album grupe Deep Purple. U međuvremenu, ponekad bi natrčala neka od njihovih velikih pesama – mogu da potvrdim da detalje i finese u izvođenju i posle toliko godina nisam zaboravio.
A rado bih ih i pogledao na koncertu sa velikom čašom piva u ruci. Pod uslovom da ne budu preglasni. 
Upozorenje
Johna Mayalla s pravom smatraju “ocem britanskog bluza” jer su kroz njegovu “školicu” tokom šezdesetih prošli gotovo svi muzičari koji će nekoliko godina kasnije početi sa sopstvenim uspešnim karijerama. Većina od njih našla je mesto u leksikonu “ko je ko u bitanskoj muzici”, a Mayallova uloga “poslodavca koji menja muzičare k’o čarape” je, vremenom, revidirana – on je najviše igrao ulogu “katalizatora” koji je iz tekuće ekipe uglavnom mladih talenata uspevao da izvuče ono što je najbolje.
Vremeplov nas vodi u 1967. godinu.
Slava Bogu
Kada god nisam siguran šta bih da slušam, dohvatim se nekog od nosača zvuka na kome je reggae muzika. Dobro znam da će da ulije u mene posustalu energiju i optimizam, ma šta pesme poručivale. Zarazni ritam se trenutno ubacuje u podsvest, a noge počinju same da se kreću…
Probajte da sedite mirno dok ova muzika svira. 