Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kraj šezdesetih je za mnoge danas velike muzičare bio prekretnica. Postalo je jasno da se otvaraju mnogi novi putevi, a dobar deo njih se spremao da ih istraži. Za grupu Traffic, koja je za sobom već imala tri uspešna albuma i hvalospeve kritike, bio je kraj puta. Steve Winwood, tadašnje “čudo od deteta”, već je radio, zajedno sa Ericom Claptonom i Gingerom Bakerom, na formiranju jedne od prvih supergrupa tog vremena.
Ispostavilo se da je to bila greška.
Kako mi se Willard ućutao u poslednje vreme, tako mi se Chris aktivirao. On je, inače, osobenjak iz Australije koji voli da luta po second hand prodavnicama ploča u kojima pronalazi neverovatna izdanja. A kada ih kupi za, obično, nebitan novac, krene da se hvali.
I da me, a i mnoge druge, mamka kako bismo čuli obično neki album za koji i ne znam da je ikada snimljen.
Na onim glupavim listama 100 najboljih, najvećih, najuticajnijih, naj… gitarista svih vremena, Micka Ronsona nećete naći ni u prvih 50. On nije bio muzičar koji je plenio svojom virtuoznošču i vladanjem instrumentom – tako nešto nije ni želeo. Njegova vrednost je bila u tome što je savršeno razumeo ideje svojih poslodavaca i znao je da ih perfektno uobliči na nekim od antologijskih pesama koje su danas zastupljene u svakom bukvaru rock & rolla.
Zazvučao bi kao ni jedan drugi gitarista u tom trenutku.
When I was a young man I’d never been kissed;
I got to thinking about what I had missed.
I found a girl. I kissed her and then…
Oh Lord, I kissed her again.
Trenuci kojih se rado sećamo. 
Čim mi neko pomene “eksperimentalni rock”, digne mi se kosa na glavi. Iako je dobro poznato da uvek podržavam muzičare koji traže sopstvene puteve, više sam se naslušao onih koji prave ekperimente radi eksperimenata. Možda nisam ukapirao šta su hteli da poruče publici ili je u pitanju odbojnost prema disonantnim tonovima, tek, počeo sam da ih zaobilazim u širokom luku.
Nisu svi genijalci poput Roberta Frippa i sličnih.
Više puta smo u različitim kontekstima pominjali bluegrass, pa je vreme da taj ženr malo bliže objasnimo. U pitanju je tradicionalna muzika bliska countryju koja vuče korene iz postojbina prvih doseljenika na novi kontinent(Englezi, Irci, Škoti). Normalno, tokom vremena je modifikovana, ali je njena suština ostala ista – zajednički se odsvira tema, a posle toga se muzičari upuštaju u samostalnu ili kolektivnu imrovizaciju kako bi pokazali svoje umeće koristeći dobro poznate instrumente(violina, gitara, neka od tambura…). Po tome podseća na džez.
Čini mi se da do sada nismo putovali u New Mexico, ali smo često zalazili u njihov komšiluk. To je jedna od saveznih država u SAD koju ponajbolje znamo iz stripova i kaubojskih filmova. Okružuju je Arizona, Juta, Kolorado i Teksas, a na jugu se graniči sa Meksikom. Postojbina je poznatih indijanskih plemena Apači, Pueblo i Navaho.
Ako posle ovakvog uvoda očekujete da vam zasviraju marijači ili nešto slično, odmah da vam kažem da se to neće desiti.
E, tako.
Ne volim da dajem prognoze, ali ću ovoga puta učiniti izuzetak. Posle sedmodnevnog slušanja albuma Close Ties (2017), sa priličnom sigurnošću mogu da tvrdim da je Rodney Crowell snimio jedan od najboljih ovogodišnjih albuma.
No, prvo da vam razjasnim ko je ovaj čika.
Mnogo radova meni dragih muzičara sam propustio da preslušam. U vreme kada su mi se motali po glavi, nisam imao dovoljno novca. Kasnije, bilo je važnijih stvari od slušanja muzike – ženidba, pravljenje doma, deca, posao od jutra do sutra… Zbog svega toga J.D. Souther nikada nije dobio moju pažnju kakvu je zaslužio.
Vreme je da ispravim tu grešku.
Znate li ko je bio Jethro Tull? U engleskim analima ostaće zapisan kao poljoprivrednik koji je bio lucidan, pa je izmislio sejalicu koju su vukli konji. Za svoga života nije ni slutio da će njegovo ime, tri veka kasnije, proslaviti istoimena britanska grupa koja će biti velikim slovima upisana u sve rock enciklopedije.
Pred kraj Tullovog života, za vreme Engleskog građanskog rata (1642-1651), pojavio se politički pokret The Levellers.
