Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ponekad omoti albuma znaju da me itekako zavaraju. Kada sam video onaj za album Amande Shires, prvo što sam pomislio bilo je: Evo još jedne američke seljančice koja peva country i folk. I tu bi se priča sa njom završila da u jednom trenutku naš omiljeni Radio Paradajz nije pustio jednu od njenih pesama.
Jasno, pesma mi se dopala na prvo slušanje, pa sam pomislio da ne bi bilo zgoreg da potražim još neku.
Verujem da nema osobe koja nije iskusila posledice preteranog konzumiranja alkohola. Nekada je u pitanju test dokle sa njim može da se ide, nekada se pijanstvo desi slučajno “jer se otvorila dizna”, ali su poledice iste – niko se posle toga ne oseća dobro, kako fizički, tako i psi’ćki. Jednom rečju – odvratno iskustvo.
U slučaju da ne umete da stisnete kočnicu kada je alkohol u pitanju, bolje vam je da uopšte ne pijete. Time činite uslugu prvenstveno sebi, pa posle okruženju u kome živite. Na stranu što smanjujete mogućnost da napravite neku glupost koje nećete ni da se setite.
A posledice će da vas prati ostatak života.
Da nije ženskih podlistaka u novinama, nikada ne bih saznao šta je čoker. To je uska ogrlica koja je pripijena uz vrat, a može da bude napravljena od najrazličitijih materijala. Normalno, žene su ih odmah prigrlile kao modni detalj, ne mareći mnogo oko njihove simbolike. Za Maneta i njegove savremenike, čoker u vidu tanke crne tkanine oko vrata bio je obeležje prostitutke, što je ovekovečio na svojoj poznatoj slici Olympia. Edgar Degas, pak, čokere koristi na svojim balerinama da bi naglasio njihovu gracioznost i razigranost.
Danas novine pišu da čokeri nisu više u modi. Pojavili su se novi kupaći kostimi koji će im oteti slavu.
“Niko nije prorok u svom selu” je rečenica koju smo skloni da pripisujemo našim narodnim mudrovanjima. Mali broj nas zna da ova rečenica ima poslovični status u mnogim jezicima, a odnosi se na Isusa iz Nazareta kome se pripisuje, sa manjim ili većim varijacijama, u svim jevanđeljima. Navodno, bila je upućena ljudima iz njegovog rodnog mesta jer ga nisu priznavali kao proroka.
Današnjim muzičarima, a neki od njih i jesu u neku ruku proroci, često se dešava da uspeh postignu tamo gde ga ne očekuju.
Ispijanje jutarnje Nesice je već godinama unazad postao pravi ritual za Juniora i mene. To je prilika da se ispričamo, jer ko zna da li ćemo ponovo da se sretnemo u toku dana – svako od nas ide sopstvenim putem. Postoji i prećutni dogovor među nama: on bira muziku koju ćemo da slušamo dok se rasanjujemo, a ja mutim Nesicu za obojicu.
Jutros me je umlatio sa grupom Muse koje i nije najpogodnija za početak dana, a kada je primetio da ne uživam u njegovom izboru, prešao je na Chrisa de Burgha.
I eto ideje za moj novi tekst.
Već sam pominjao čudnovatog Willarda koji zna da izvuče neke opskurne snimke i da me njima nepogrešivo pronađe. Prošlog vikenda je potegao album Chrisa Whitea kratko komentarišući da će se svideti onima koji vole pop i surf rock.
Taj sam, pomislio sam istog trenutka. 
Ryana Adamsa možemo da posmatramo i kao neku vrstu Džonija Štulića. Od kada se pojavio na muzičkoj sceni kao solista, a to je bilo 2000. godine, zasipao nas je svojim, uglavnom vanserijskim, pesmama. Njega je vrlo teško definisati kao autora, a ako ste pazili na času, Šef je pre neku godinu dao opširan pregled njegove dotadašnje karijere zaključivši: “Nestrpljiv sam da čujem nove materijale Ryana Adamsa.”
Ono što je mogao da čuje na albumu koji je snimio posle objavljivanja priloga ne verujem da mu se svidelo. 
Savremenici Georga Harrisona opisuju kao mirnog čoveka koga bi svako poželeo za prijatelja. Istovremeno, važio je za vrlo emotivnog i skromnog čoveka u trenucima kada je histerija za Beatlesima dobila mitske razmere. Eksperimentisanje sa halucinogenima su mu otvorila vrata percepcije i duhovno buđenje, što ga je povelo na put samopreispitivanja i interesovanja za hinduizam. Jednom prilikom je rekao kako je na tom putu mislio da mu “jogini sa Himalaja” trčkaraju po glavi.
Tokom svog “buđenja” Beatlesi su otišli u Indiju, a Harrison se vratio kao promenjen čovek.
Izraz “kult ličnosti” se koristi za nekritičko hvaljenje i isticanje osobe, a postao je popularan u politici od trenutka kada ga je Nikita Hruščov upotrebio kako bi se obračunalo sa nasleđem Josifa Visarionoviča Staljina. Često podseća na religiju jer je u društvu sve podređeno “velikom vođi”. No, ako ste mislili da je ovaj izraz izmišljotina Hrušćova, grdno se varate. Danas kod Srba popularni nemački sociolog/filozof/pravnik/politički ekonomista Max Weber je u svojim radovima definisao “harizmatičnog vlastodršca” koji svoj kult gradi na medijskoj manipulaciji i propagandi od strane države, posebno u totalitarnim režimima. Da ne zaboravim, izraz Personenkultus je upotrebio i drug Marx u pismu političkom aktivisti Wilhelmu Blosu
Danas je ovaj izraz pomalo izgubio svoju vrednost. Ako Kim Kardashian (bljak) ima 50 miliona pratilaca na Instagramu i Twitteru, možemo slobodno reči da se radi o svojevrsnom, modernom kultu ličnosti.
Poslednjih desetak godina svedoci smo da već etablirani muzičari rado posežu za “klasičnim pesmama”. Verujem da nije u pitanju njihov ego trip već način da se iz naftalina izvuku mnoge od zaboravljenih pesama XX veka kako bi se približile mlađoj publici. Tako je, recimo, Rod Stewart izdao čak pet albuma na kojima peva standarde, a Bob Dylan se upustio u istraživanje Sinatrinog repertoara i, kako mi se čini, ne misli da se zaustavi.
Stewarta i mogu da razumem kao vrhunskog pevača, ali Dylana nikako – celi život sam se bavio njegovim pesmama, a ne pevanjem.
Nastavite sa čitanjem… “Dečak koji je bio ispred svog vremena”
