Malecni deo engleske scene čine muzičari koji se čvrsto drže svojih uzora oslonjenih na folk/prog/rock muziku koja je bila popularna pre nekoliko decenija. Oni ne izmišljaju ništa novo niti epohalno, ali ono što rade – rade dobro. Na blogu smo u više navrata spominjali grupu Mosly Autumn koja dosledno i ubedljivo neguje pomenutu tradiciju, a uzgred se nakupilo i nekoliko njihovih derivata i spin off projekata koji su muzički jako upečatljivi. Naravno, ovakve stvari nisu zanimljive velikim diskografskim kućama, jer nikada neće napraviti veliki novac. Zato se takvi albumi izdaju za male etikete, što nama slušaocima stvara probleme da dođemo do nosača zvuka.
Ipak, nekako uspevamo da se izborimo i sa tim problemom.
U krugovima muzičkih zaluđenika stalno se vrte priče o “izgubljenim” albumima i izvođačima za koje nikada nisam čuo. Normalno, takve priče golicaju maštu i pumpaju adrenalnin svakome ozbiljnom kolekcionaru. Oni retki srećnici koji su u posedu takvih snimaka dele informacije na kašićicu, cene takvih albuma su astronomske i mere se hiljadama dolara, ali na kraju proradi solidarnost i snimci “procure”…
Doduše, često se desi da neki od tih rariteta i eksluziviteta postanu razočaravajuće iskustvo.
Vreme je da se podsetimo danas pomalo zaboravljene reči. Solidarnost, šta to beše? Nije li to naša sposobnost da se poistovetimo sa uspesima ili neuspesima drugih ljudi, da pokažemo spremnost da im pomognemo ili da uživamo zajedno sa njima kada ostvare nešto dobro? Ili da se držimo kao pijan plota sebičluka kojim nam poslednjih decenija mediji ispiraju mozgove.
Osvestimo se na vreme, da nam neko drugi ne bi bio kriv.
Svi mi imamo liste omiljene muzike, filmova, knjiga ili stvari koje su nam drage i za koje smo spremni da tvrdimo da bi ih poneli sa sobom na pusto ostrvo. Kako stvari danas stoje, pustih ostrva će biti sve manje, a nije sigurno ni da će ova naša lepa planeta preživeti, zbog onih koji su spremni da stisnu ono dugmence posle čega će se sve pretvoriti u prah i pepeo.
Ako do toga dođe, nikakve liste nam više neće biti potrebne.
U neka druga, romantičnija vremena, ženske su se nagovarale da pođu u ljubavnu avanturu, pa šta košta da košta. “End of the World” je jedan od prvih singlića koje sam imao i podseća me na vreme kada su devojke i ljubavni jadi bile za mene daleka budućnost. O tome šta je psihodelija nisam imao pojma…
Kada se pojavio debi album End of the World (1968) grčke grupe Aphrodite’s Child, niko nije mogao da predvidi njihov sjajan uspeh na probirljivom zapadnom tržištu. Slobodno se može reći da su svi bili zatečeni jer je grupa zvučala profesionalno, pesme su bile znalački napisane, a Demis Roussos je pevao “za dvojicu”. I, mada su ih novinari upoređivali sa sa u to vreme aktuelnom grupom The Moody Blues, ja nisam imao nikakvu dilemu – bili su bolji od njih.
Ono što ih je toliko razlikovalo od ostalih bili su mediteranski sentiment u pesmama koji se ne može imitirati i, svakako, Vangelisovi aranžmani koji su bili daleko ispred tog vremena. Ruku na srce, najbolji deo njihovog repertoara bile su laganice, savršene za tadašnje igranke i “stiskavac”.
Pesma “End of the World” ima čak i smislen tekst koji priča priču. Nije baš songwriterski napisana po današnjim merilima, ali ima početak, sredinu i kraj: “mogla bi da pođeš sa mnom na kraj sveta… al se nešto nećkaš… a mogli bismo da budemo zajedno dok se sve ne pretvori u dim”, sve uz neizbežne ptičice koje cvrkuću i šum talasa…
Slušajući je i danas, mada zvuči možda previše idealistički za živote koje živimo, mogu samo da konstatujem da ništa nije izgubila od svoje muzičke lepote. Dopušta nam da i dalje budemo sanjari…
Kako ove godine grip nije imao prema meni milosti, sa visokom temperaturom i krmeljiv, ležeći u krevetu, i nisam imao nekog izbora kako da potrošim dan. Normalno, u takvim okolnostima nema šanse da se nešto ozbiljno sluša, pa sam pustio nekoliko kompilacija da mi prave zvučnu kulisu ili da me uspavaju. U jednom trenutku, pažnju mi je privukla pesma koja je govorila o gromobranu ka kome se ustremljuju oblaci sa planina, puni adrenalina…
Nasilja i nasilnika smo se, valjda, nagledali poslednjih decenija. Posebna kategorija su oni koji za svoje žrtve imaju žene. Sklonost ka “lošim momcima” u ženskom biću mi nikada nije bila jasna, a njihova nesposobnost da se reše nasilnika koji ih često razmazuju po zidu je zapanjujuća. Znam za nekoliko takvih slučajeva – po pravilu, umesto da se nasilnici kazne, partnerke su, iz straha ili ko zna kakvog drugog razloga, spremne i da ih brane smišljajući najfantastičnije izgovore.
Odlazak u školu nekada nije bio smor kakav je današnjim klincima. Da, morali smo da učimo jer su profesori bili strogi i veliki autoriteti u svojim oblastima, ali je svakojake zajebancije bilo na pretek – u mome odeljenju, iako je bilo mnogo nadarene dece, nije se okupljalo društvo klasičnih štrebera. Početkom 1973. godine, u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji dogodila se prava revolucija – odobreno je da se pušta rok muzika preko razglasa na velikom i malom odmoru, kao i na pauzi između smena.
Toliko o rigidnom komunističkom režimu u kojem smo živeli, a o kome se danas svašta lupeta.
Znam, sudeći prema naslovu, pomislićete da je u pitanju šala. To je bila i moja prva reakcija posle gledanja i slušanja ovog videa, sve dok mi se nije upalila sijalica – direktna sonična asocijacija na “Electricity” grupe OMD je proradila u istom trenutku, tako da sam odmah krenuo u akciju.
Ispostavilo se da je grupa Wintergatan nešto zaista neuobičajeno i posebno.
Sa N. sam se upoznao u Gimnaziji. Bio sam maturant, a ona jedna od klinki koja je tek kročila u nju. Iskra između nas se pojavila par godina kasnije i cela priča se pretvorila u veliku ljubav. Od onih za koju mislite da je za celi život. Usred te priče, dok sam mislio da imam krila i da letim, moj Vule, stariji i iskusniji, rekao mi je: “Gledam vas kao golupčiće, sjajna ste kombinacija, ali ima jedan mali problem – prerano ste se sreli. Sagorećete…”
U tom trenutku sam se osećao kao da mi je opalio šamarčinu, ali se pokazalo da je Vule bio u pravu.
Kada se pojavio debi album 
