Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Nije mi prvi put da krenem na jednu stranu, a zaustavim se na sasvim neočekivanom mestu. Na preporuku jednoga od mojih virtuelnih prijatelja, uhvatio sam se u koštac sa albumom McGough & McGear (1968) nemajući pojma o čemu se radi. Godina izdavanja je sugerisala da može da bude u pitanju pop/rock/soul/psihodelija/folk… Ili sve zajedno u najčudnijim kombinacijama.
Bez ikakvog drugog predznanja krenuo sam u preslušavanje. I ostao zatečen.
Samo što sam završio sa tekstom o Marianne Faithfull, ukazala mi se prilika da bacim uvce na novi album jedne od mojih miljenica – Bic Runga je ovoga puta potpuno podbacila, ali i u tom fijasku ima nečega dobrog. Kako se ovaj album sastoji uglavnom od obrada manje poznatih pesama inače velikih autora, nekako se tu našla i pesma “Vien” koju u originalu izvodi Françoise Hardy.
Ako je Marianne bila ikona Swingin’ Londona tokom šezdesetih, slobodno se može reći da je isti status kod Francuza imala lepa Francoise.
Obožavam pesme koje su, u stvari, muzičke minijature i traju manje od tri minute. Potreban je majstorluk da se tako nešto uradi. Na moju žalost, većina od njih ostane nekako zapostavljena, u senci, pa ih se i ja retko setim.
Zbog toga mi je promaklo i da napišem koju o jednom od najtalentovanijih britanskih muzičara.
Nastavite sa čitanjem… “Kada se ona nasmeje, zasija i Sunce”
I wish I knew you when I was young
We could’ve got so high
Now we’re here it’s been so long
Two strangers in the bright lights
Paćenička, nego šta.
Retko koja žena je vodila turbulentan život poput Marianne Faithfull. Iako je sa pesmom “As Tears Go By” postigla uspeh još sredinom šezdesetih, a zatim nastavila sa serijom minornih hitova. Svaki njen snimak je ličio na borbu pevačice čiji krhki glas je suprostavljen bogatom, orkestriranom aranžmanu sa neizvesnim ishodom. Njen kvalitet u to vreme, da se ne lažemo, nije bio u opsednutosti slušalaca moćnim glasom – svoju slavu duguje, pre svega, fascinantnoj pojavi, jer se za njom okretao celi Swingin’ London.
I, naravno, svom dugogodišnjem dečku – Micku Jaggeru.
U vreme kada se bojažljivo krčmio studentski džeparac retko mi se dešavalo da poručujem vinile “na slepo”. Krajem sedamdesetih već sam imao dovoljno iskustva i popriličan slušalački staž kako se ne bih zaletao u avanture. Melody Maker i domaći Džuboks su se pokazali kao poprilično pouzdani vodiči kroz još neistražene muzičare/grupe – mogućnost greške je bila minimalna. U nekom od ovih časopisa sam pročitao veoma pohvalnu recenziju za grupu After the Fire, a kada su objavili i prikaz njihovog koncerta, odvažio sam se da poručim njihov album Laser Love (1979).
Da proverim kako zvuči new wave band u kojem klavijaturista vodi glavnu reč.
Na ime Terryja Dolana sam nailazio sporadično, čitajući biografije muzičara sa kojima je imao veze. I nikada mi nije palo na pamet da proverim ko je bio taj čovek – a i da sam hteo, teško da bih uspeo bilo šta da uradim. Ceo njegov život i muzička karijera vrlo slabo su dokumentovani, a snimke koji bi priču ilustrovali teško je pronaći. Na Cevki ih ima svega nekoliko.
Povod za ovaj tekst je izlazak njegovog debitantskog albuma koji je decenijama bio “izgubljen”.
Priča o tome je gotovo neverovatna.
Nastavite sa čitanjem… “Duga, rođaci i odmetnici, izgubljeni album…”
Kada god prošetam ulicama grada, vratim se kući sav potišten – ponekad pomislim da ono što sam video nema nikakve veze sa nečim što sam dobro poznavao. Izlozi prodavnica se neprestano menjaju, ljudi su užurbani preko svake mere, a praznih lokala ima koliko hoćeš. Ponekad naiđem na zapuštenu kuću i dvorište u kome, očigledno, niko ne živi. Ostavljeni su na milost i nemilost tihom propadanju, čekajući da ih se neko seti.
Ako se seti.
Tematske kompilacije su zgodan način da se upoznamo sa nekim muzičkim pravcem i popunimo rupe u sećanju. Gledajući unazad, kroz moje ruke ih je prošlo bezbroj – neke su bile dobre, a neke očajne jer je na njih stavljano svašta, tek da se popuni prostor, možda uz nekoliko poznatih pesama koje je trebalo da posluže kao mamac. Američka kompanija Rhino, aktivna od kraja sedamdesetih, specijalizovala se za pravljenje kompilacija i iz dosadašnjeg iskustva mogu samo da konstatujem da su njihova izdanja brižljivo osmišljena i, uglavnom, bez većih falinki.
Ako vidite njihov potpis na omotu, sa velikom dozom sigurnosti možete da budete sigurni da ćete dobiti pravu informaciju o izvođačima i korektnu nadoknadu za uloženi novac.
Francuska važi za državu sa bogatim muzičkim nasleđem. Šta to vredi kada skoro nikada ne zalazim na njihovu scenu. Nemam predrasude prema šansonama, njihovoj pop muzici, rocku, odslušao sam nekoliko fantastičnih prog-rock ostvarenja njihovih grupa koji imaju specifični šmek – jezička barijera je suviše velika da bi me privlačili.
Kako da ih slušam kada ne znam o čemu pevaju.
