Ptice

I only want you to be mine

Ovaj stih mi je rekla svaka žena sa kojom sam bio…

I only want you to be free

A ovaj ni jedna!

A kada ih čuješ zajedno iz usta jedne neobične i fine dame odmah se upitaš: pa ljudi moji, gde rastu ovakve žene?

Ima ih, ima, samo daleko odavde. Na Novom Zelandu.

Maštam kako na brzinu pakujem najneophodnije stvari, sređujem papire, kupujem avionsku kartu i letim kao ptica… Sve dok me surova realnost, na ovaj ili onaj način, ne spusti na zemlju.

Gde si, bre, pošao Srbine? Ti bi da letiš? E, to ne može!

Dobro se sećam kako sam se navukao na Bic Rungu: neko od recenzenata je toliko pohvalio njene albume da sam morao da je probam. A kada sam video omot, znao sam da ćemo se dobro slagati. Šta mogu kada se palim na egzotične žene.

Uvodni taktovi prve pesme na albumu Birds (2005), pretećeg naziva “Pobednička strela”, uvode me u prekrasnu atmosferu – pastorala, mir i mnoštvo tananih emocija. Zvučno podseća na mirnije radove njenih zemljaka koje obožavam, braće Finn, što je samo dodatni plus. I kako album odmiče, osećam da sam sve opušteniji i opušteniji. Napokon, prava stvar koja ne zateže već namučene živce.

Da ne dužim, posle nekoliko slušanja disk se preselio među one kojima je mesto pored pojačala. Za slučaj kada nisam siguran šta mi se sluša. Da bude pri ruci.

Kasnije sam saznao da me uši nisu prevarile, jer je Neil Finn gostovao na albumu, da se na Južnoj polulopti mnogo slušao i tri puta postao platinast, a i to da je Bic retko snimala jer se zanimala privatnim životom što je rezultiralo sa par klinaca.

Sada željno iščekujem da mlađeg klinca odbije od sise i da prvom prilikom zapali u studio. Od Lepojke, njenog poslednjeg studijskog albuma, prošlo je tačno tri godine.

Mnogo, bre!