Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ko može da porekne da u bivšoj nam državi nismo imali sopstveni Nešvil. Diskografska kuća Diskos iz Aleksandrovca bila je specijalizovana za izdavanje narodnjaka i, ruku na srce, mogla se zaista pohvaliti da u svojim redovima ima najveće izvođače tog vremena.
No, s vremena na vreme im se dešavalo da im se omakne izdanje koje ne pripada tom svetu.
Verujem da se i vama, kao i meni, reč transparentnost “popela na vr’…” u poslednjih petnaestak godina. U političkom smislu trebala bi da se odnosi na sve ono što bi trebalo da je vidljivo i dostupno javnosti. Dakle, neskriveno. Kako kod nas, a i šire na Balkanu, ništa nije transparentno, ovaj ternin najčešće upotrebljavaju oni za koje svi znaju da javno lažu i varaju, a niko im ne može ništa.
U kulturnim zemljama, poput Danske koju nikada nećemo dostići, transparentnost ne mora samo da ima političku konotaciju, već može da se odnosi na građanina koji nema šta da krije.
Nedavno je jedan od najmlađih Samuraja, posle gledanja koncertnog zapisa jedne od postava grupe Yes, stidljivo prokomentarisao kako ih uopšte nije slušao. Ništa strašno, za nekoliko minuta bio je zatrpan predlozima odakle da krene i na šta da obrati pažnju, jer se u našim kućnim arhivama nalazi toliko materijala da barem ne mora da ga traži po selu.
Ne znam dokle je u međuvremenu stigao sa preslušavanjem – moj savet mu je bio da krene od samog početka i da prati razvoj grupe.
Lako je iz današnje perspektive komentarisati stvari koje su se dešavale onih burnih godina… Kad se samo setim: ko je uopšte mogao da pretpostavi da će iz onakvog meteža izaći onakav majstor…
Štaviše, i kad se pojavio, ko je mogao da nasluti da će taj momak tako brzo steći reputaciju jednog od najkompetentnijih u svojoj generaciji…
Debitantski album Speak & Spell (1981) grupe Depeche Mode je bio iznenađenje godine među engleskim elektropoperima. Uprkos jakoj konkurenciji koja nije bila za potcenjivanje (Human League, Orchestral Manoeuvres in the Dark, Soft Cell), njihov uspeh je bio potpuno zaslužen. Bilo je to pre svega zahvaljujući odličnim pesmama čiji je autor, većim delom, bio Vince Clarke. Bio je to gotovo idilični početak kakav svaka novonastala grupa priželjkuje.
Odmah posle snimanja albuma, iz ko zna kojih razloga, Clarke se predomislio i napustio grupu.
Nastavite sa čitanjem… “Sve što želim je da te ponovo vidim”
Kada mi prijatelji ponude da odgledam neki od filmova koji dolaze iz Evrope, nemam nikakvu dilemu – spreman sam da potrošim svoje vreme na njih, pa makar mi se i ne svideli. Onih 250 kanala na kablovskoj skoro da ne nude ništa što bi na bilo koji način bilo provokativno, eksperimentalno ili subverzivno. Francuski “Q” (2011) je možda provokacija za rigidnu katoličku publiku zbog mnoštva scena eksplicitnog seksa, no cela osnovna ideja je previše nategnuta – ne leči se socijalna kriza preteranim upražnjavanjem seksa.
Posle gledanja, od celog filma u mojoj glavi je ostala da se mota samo naslovna pesma.
Nisam bio jedini koji se, krajem osamdesetih, primio na Tanitu Tikaram. Njen debitantski album Ancient Heart (1988) bio je interesantno iskustvo, pogotovo ako se ima u vidu da je ona u tom trenutku imala samo 19 godina. Pesme su joj bile brižljivo skrojene, tekstovi prilično zreli za njen uzrast, sa dozom enigmatičnosti. A posle više uzastopnih slušanja jasno je svakome da je studijski posao bio brilijantno odrađen.
Erdoglija je deo Kragujevca na potezu od Knjaževkog srpskog teatra do Šumarica. Za mnoge, pa i za mene, ona je centar intimnog sveta. Verovatno zbog toga što sam odrastao u njoj i celi svoj život sam pokušavao da joj se vratim. Nije mi pošlo za rukom da se konačo naselim u Erdogliji, ali živim u naselju koje se oslanja na nju pa sam manje-više svakodnevno sa njom u kontaktu. Poznata je po talentovanim i živopisnim likovima o kojima kruže lokalne legende i anegdote, a mnogi od kragujevačkih muzičara su njena deca.
Erdoglija je išarana grafitima i porukama lične prirode koje na duhovit način govore o njenoj svakonevici, a pre neki dan na jednom od zidova pročitah: “Blago vetru, može da duva kada hoće”. 
Ako pođemo od toga da je ljubav pozitivna emocija koja nam daje osećaj privrženosti nekoj drugoj osobi, vrlo brzo ćemo da utvrdimo da ona nije nešto što se samo desi i nastavlja da traje. Da bi sve bilo kako treba, potrebno je da se i mi i partner maksimalno trudimo kako bi se osećanje zadovoljstva što više produžilo. A ako smo dovoljno uporni i prihvatamo sitnice koje nam smetaju kod druge strane, možda nam se desi i sreća – taj divni osećaj ispunjenosti kada stvaramo i imamo nešto što nam je važno.
U stvarnosti, zbog različitosti ciljeva partnera u njihovom odnosu, često propuštamo priliku da zaista volimo i budemo srećni.
Pesma “Love and Hapiness” je pokušaj Ala Greena da nam pomogne da dostignemo taj ideal koji, skriven, postoji u svakome od nas ili da nas probudi i podstakne kako bismo postali svesni njegovog prisustva. Zbog toga nije ni čudo što je mnogo godina posle njenog nastanka još uvek aktuelna. I uvek će biti.
Poštovaoci ovoga pevača dobro znaju da Green nije bio samo sjajan izvođač, već i kompletan autor koji je hitove sipao iz rukava tokom sedamdesetih. Praktično,bio je jedan od onih retkih soul/funk/gospel majstora koji su visoko nosili svoju zastavu sve dok ih disko muzika nije pregazila, a niz njegovih albuma Gets Next to You (1971), Let’s Stay Together (1972), I’m Still in Love with You (1972) i Call Me (1973) teško je uporediti sa bilo čim u popularnoj muzici – sadržali su toliku količinu romantike od koje se nije moglo pobeći.
Ako imate bilo kakvu nedoumicu kako da dostignete ideal iz naslova, možda nije loše da krenete od nekog od pomenutih albuma i u malim koracima pomerite svoj život napred. Pesme na njima provereno “rade”, a partner će vam biti zahvalan.
Kada god dođem u porodičnu posetu Grbićima prvo se, nimalo domaćinski, natežemo oko jedne stvari – koliko dugo ćemo da budemo njihovi gosti. Moj početni plan da kod njih provedemo samo vikend ubrzo padne u vodu, a nove tehnologije mi odavno dozvoljavaju da ne budem fizički prisutan na radnom mestu, što je njima jedan od najjačih argumenata da što duže ostanem. 
Tek kada padne preliminarni dogovor, nasipamo drugu čašicu, pa gde se zaustavimo… 
O ‘rani da ne pričam. Već znate da se s druge strane Save i Dunava oduvek dobro jelo, a delić svih tih đakonija koje se nađu na njihovoj trpezi može da se vidi na kraju svakog nedeljnog Utovara. Pa ti izdrži… 
Nešto od tih gastronomskih bahanalija ostalo je zabeleženo na fotografijama. U folderu “Dan za kotlić” nalazi se svedočanstvo o kulinarskom umeću kuma Buleta i posledicama konzumiranja finalnog proizvoda – nisu mi pomogle ni dve popijene flaše kisele vode kako bih probavni trakt doveo u red. 
Da ne zaboravim, na meniju je bio stew, gulaš/paprikaš koji se, sa malim varijacijama, sprema u kuhinjama skoro svih naroda širom sveta. 
– * –
U martu 1971. godine, američki virtouz na saksofonu King Curtis je održao tri koncerta u čuvenoj dvorani Fillmore West. Deo te raspojasane atmosfere odlično je uhvaćen na albumu Live in Fillmore West (1971), za koji posvećenici tvrde da je esencijalno slušanje ako želite da uhvatite duh soula/funka s početka sedamdesetih. Magiju na sceni stvara ne samo prisustvo Kinga Curtisa, koji je vrhunski muzičar i zabavljač, već prateći muzičari koji “jedu” svoje instrumente – The Memphis Horns, Cornell Dupree (gitara), Bernard Purdie (bubnjevi), Billy Preston (klavijature) i još veliki broj studijskih asova iz Atlantica.
Uvodna i odjavna nimera na ovim koncertima je “Memfis Soul Stew“, što je Curtisova pošalica uz koju najavljuje i odjavljuje muzičare u fazonu recitovanja ponude u nekom restoranu. Ili, bolje reći, to je recept kako da se spremi jelo koje prija dodavanjem različitih sirovina i začina (instrumenata).
Samo mesec dana kasnije, ista ekipa je nastupila na seriji koncerata sa jednim pojačanjem – pridružila im se Aretha Franklin. Iz nekog razloga koji mi i danas nije jasan, na objavljivanje četvorostrukog albuma koji je dokument sa tih nastupa, Don’t Fight the Feeling: The Complete Aretha Franklin & King Curtis Live at Fillmore West (2006), čekalo se 35 godina. Ali je vredelo čekati.
Šest meseci posle ovih koncerata King Curtis je ubijen: neki dileri su ga izboli noževima na stepenicama ispred stana.
– * –
Planiram da se sledećeg leta stuštim do mojih Kikindijanaca, da ponovimo pominjani kotlić. Već znam šta ćemo da slušamo dok se klopa sprema. 
