Author: Peacock

Verujem da smo svi mi koliko nas ima kolektivni zarobljenici straha kojim nas svakodnevno zasipaju mediji. To je osećanje koje nas parališe bez obzira što nije povezano za stvarnom opasnošću i javlja se u mnogim oblicima koji se, itekako, odražavaju na naše živote. Uvek se odnosi na nešto što bi se moglo desiti, a ne na ono što nam se stvarno dešava. Zbog toga je podgrevanje straha zgodna stvar za manipulaciju ljudima – problemi koji se dešavaju u sadašnjosti, realnom životu, svakodnevno se manje-više uspešno rešavaju, pa nam samo ostaje da pokušamo da se izborimo sa strahovima koji su iracionalni.

Kako se uhvatiti u koštac sa nečim što, u stvari, ne postoji?

Nastavite sa čitanjem… “Biće skoro propast sveta”

Pre nekoliko godina, niotkuda se pojavila norveška grupa Madrugada. Njihova pesma “Majesty” se dosta vrtela u lokalu, a mnogi moji prijatelji bili su skloni da grupu uzdižu u nebesa. Očigledno je da se nisu potrudili da ih malo detaljnije poslušaju. Da su to uradili, lako bi utvrdili da im barem polovina repertoara i nije neka i da slušanje njihovih albuma lako pređe u dosadu.

Jedino čemu se ništa ne može prigovoriti je glas njihovog pevača Siverta Høyema.

Nastavite sa čitanjem… “Mesečar”

Do pre nekoliko godina sam često posezao za kompilacijama koje sam namenski pravio za podizanje raspoloženja jer poslu nikada nije bilo kraja. Moja fizička isrpljenost je bila više nego očita, pa nije bilo zgoreg da se s vremena na vreme upumpa malo adrenalina u umorno telo. U međuvremenu, sve se promenilo. Naši životi u stvarnom i virtuelnom svetu su se toliko ubrzali da nam je često potreban sedativ. Kako nisam sklon tabletama, pri ruci su mi neki od diskova na koje mogu da se pouzdano oslonim jer na mene deluju umirujuće.

Jedan od njih je Voice (2004).

Nastavite sa čitanjem… “Mislim da još čujem”

Nezavisna diskografska kuća 4AD, još od svoga osnivanja početkom osamdesetih, bila je poznata po tome što je pod svoje okrilje uzimala izvođače koji se nisu uklapali u uobičajenu muzičku matricu. Iako većina njenih štićenika nije imala velike i zapažene uspehe, kompanija je vremenom stekla reputaciju ozbiljne kuće koja ne pravi kompromise kada je reč o kvalitetu izdanja.

Pa šta košta da košta.

Nastavite sa čitanjem… “Zbog tebe sam izgubio glavu”

Moja iskustva sa grčkom pop/rock muzikom su počela i završila se sa grupom Aphordite’s Child. Onih 5-6 njihovih antologijskih pesama i danas slušam, internacionalna karijera Demisa Russosa me nikada nije zanimala jer se odlaskom u Pariz pretvorio u klasičnog pevača šlagera, a Vangelis se pokazao čudesnim muzičarem u svakom pogledu – postao je, vremenom, kategorija za sebe.

Sve to se dešavalo na prelasku iz šezdesetih u sedamdesete.

Nastavite sa čitanjem… “Lažnjak”

Ako je Eric Clapton u jednom trenutku bio gitaristički Bog, u drugom talasu britanske bluz scene koji je naišao krajem šezdesetih pojavilo se još nekoliko kandidata koji su konkurisali za to mesto. Peter Green, koji je nasledio Claptona u jednoj od postava Bluesbreakersa Johna Mayala, bio je jedan od najozbiljnijih. Škola koju su prošli mnogi vrhunski i značajni muzičari sa Ostrva kod Mayala je bila važna, ali je Green imao nešto drugo na umu.

Napuštajući Bluesbreakerse, Green je sa sobom povukao i tadašnjeg basistu Johna McVieja da bi osnovao novu grupu.

Nastavite sa čitanjem… “Faca”

Dok čitam knjigu o tome kako je grupa danas velikih muzičara pokorila Nashville početkom sedamdesetih i kroz šta su prolazili u svojoj borbi sa muzičkom birokratijom, u drugom planu mi se vrti program jedne internetske radio stanice. Moje uši reaguju samo na ono što se njima dopada i u jednom trenutku shvatam da više ne čitam, već slušam pesmu koja se lenjo razvija.

Pokušavam da razaznam stihove i ništa mi nije jasano. Čini mi se da su samo nabacani bez ikakvog reda i značenja.

DJ odjavljuje pesmu i kaže da je pevala grupa Hey Rosetta!. Prvi put čujem to ime…

Nastavite sa čitanjem… “Cigle”

Ljubav među kolegama je sasvim uobičajena stvar – blizina čini svoje. Stephen Stills je samo jedan od muzičara koji se, kao mladić, zaljubljivao u pevačice. I to ne bilo koje.

Mnoga od tadašnjih iskustava je pretočio u sjajne pesme.

Nastavite sa čitanjem… “Plava ptica”

Da citiram sebe:

Za razliku od većine soundtrackova koji se bez filmskih kadrova pretvore u dosadnu kulisu dok se rade sasvim desete stvari, oni iz Tarantinovih filmova mogu da funkcionišu i sami za sebe. To nam mnogo govori o režiserovom rafiniranom muzičkom ukusu i, dakako, naslušanosti. Mešanje muzičkih žanrova kod njega je sasvim uobičajena stvar, a ne nedostaje ni egzotike i eksperimenta.

Seća li se neko muzike koja svira na kraju filma Kill Bill 2?

Vreme je da obnovimo gradivo.

Nastavite sa čitanjem… “Laku noć, Meseče”

Većina muškaraca muzičara će u razgovoru lako da potvrdi da je za bavljenje ovim zanatom glavni motiv bio “doći do mnogo devojaka”. Oni istinski umetnici govoriće o “unutrašnjem porivu” koji su osećali od malena kako bi iskazali svoje emocije. Psiholozi će nas ubeđivati da je gitara samo nastavak onog muškog dela tela koji nazivamo “porodičnim draguljem”.

Žene su na ovu temu mahom uzdržane i nerado govore o tome.

Ovo je jedna od mogućih priča.

Nastavite sa čitanjem… “Ovo je život?”