Do you still say your prayers little darling, do you go to bed at night
Praying that tomorrow everything will be alright
But tommorow’s fall in number, in number one by one
You wake up and you’re dying, you don’t even know what from
Od bola, mraka i depresivnih stanja teško se može uteći.
Od svog prvenca, Greetings from Asbury Park, N.J. (1973), Bruce Springsteen je krenuo tako silovito da se nije zaustavljao dobrih petnaest godina. Rezultat te retko zabeležene energije je osam fantastičnih albuma i veliki broj antologijskih pesama. Zbog te činjenice ne morate da ga volite, ali morate da ga poštujete.
Oni koji se razumeju u ribe, tvrde da je barakuda, posle ajkule, najveća grabljivica koja živi u okeanima. Nikako nije za potcenjivanje, već za izbegavanje – zna, ponekad, da napadne i čoveka. Ne peca se na udicu jer poraste i do dva metra, a sto kila žive mere ostavlja utisak – i to ne samo u ribolovačkim pričama. Velike barakude, kada nađu jato riba, najedu se koliko mogu, a ostale ostave i čuvaju ih dok opet ne ogladne.
Naravoučenije: izbegavati letovanja u popularnim tropskim i suptropskim vodama.
Šezdesete su sa Stephena Stillsa bile poprilično traumatične godine. Čitajući njegovu biografiju, ne mogu da se otmem utisku da u to vreme i nije jasno znao šta radi – višak energije i strast za muzikom su nadjačavali sve ostale njegove porive.
Iako ga je sviranju gitare učio lično Jimi Hendrix, stvari se nisu odvijale očekivanim tokom.
Suština pasijansa upućuje poslednji pozdrav jednom od najznačajnijih i najuticajnijih muzičara svih vremena.
Za svakoga ko je bio u New Orleansu važi da se vratio u ostatak sveta sa vrlo pomešanim osećanjima. Štaviše, mnogi su tvrdili da im je srce ostalo tamo. Kako i ne bi: taj grad i njegove stanovnike teško je definisati, jer lična iskustva govore da je reč o posebnoj dimenziji stvarnosti koja se ne da prepričati. Zato ni muziku koja se tamo svira ne možeš da uhvatiš ni za glavu ni za rep. Na kraju krajeva, to nije ni bitno, jer građani New Orleansa imaju čudnu naviku – čim počne da pada mrak, hvataju se instrumenata i počinju da se vesele uz najrazličitije vrste muzike koje se mogu zamisliti. Tako slučajni namernik odmah stekne utisak da u New Orleansu svako svira poneki instrument.
Kada je 1982. godine grupa ABBA prestala sa radom, članovi grupe su mogli na miru da sednu i prebroje parice koje su zaradili. Ako objavljeni podaci ne lažu, prodali su preko 350 miliona nosača zvuka širom sveta i postavili rekord koji teško da će ikada biti nadmašen. Prost račun, na plajvaz, kaže da ako su imali makar po dolar zarade od svakog prodatog primerka, pa podeljeno bratski na četiri dela, onda znači da slobodno može da se ide u zasluženu penziju.
No, kako da dobrovoljno ideš u penziju ako u to vreme imaš tek trideset i neku godinu?
You want love
But it’s never deep enough
You want life
But it’s never long enough
You want peace
Like it’s something you can buy
You want time
But you’re content to watch it fly
Ova pesma me je dirnula baš tamo gde ne treba i podsetila na davnu epizodu sa gospođom B. koja se završila rečima: “Super mi je sa tobom, ali ne želim tako da provedem ostatak svog života.”
They say my love for you ain’t real
But you don’t know how real it feels
All I want to do
Is to spend some time with you
Žalopojka? A šta bi drugo moglo i da se očekuje od zaljubljenog dvadesetogodišnjaka. Čitav kratki život Crisa Bella ispisan je čudnim događajima sa tragičnim posledicama.
Ovo je priča o muzičaru koji je dobrih petnaest godina posle svoje smrti otkriven od strane svojih kolega i publike.
Postaje zamorno kopati po smeću koje nam je internet doneo u kuću. Zbog toga mi se često dešava da, bombardovan senzacijama koje mi se nude sa svih strana, zaboravim na pesme koje mi se svide već na prvo slušanje. Iz mog dosadašnjeg pisanja očigledno je da diskografske kuće i ja imamo različito mišljenje oko toga koje su pesme pojedinih autora reprezentativne. Tako neprekidno traje igra: malo čekam ja njih da se pojave na Cevki, pa onda one čekaju mene da se smislim i da nešto ovde napišem… Ako dočekaju.
Pojava novog talasa/novog vala na domaćim prostorima krajem sedamdesetih izazvala je turbulencije na muzičkoj sceni. Nove grupe su nicale na sve strane, a bratstvo i jedinstvo muzičara je cvetalo – malo Pozdrava iz Beograda, a onda i Pozdrava iz Zagreba.
Niko nije ni slutio šta će se desiti samo desetak godina kasnije.
Ako izuzmemo Džonija Štulića, koji mi je jednom prilikom rekao da će “ubrzo sve otići u…”, ostali muzičari koje sam sretao bili su na partijskoj liniji i mudro ćutali. Džoni, takav kakav je bio, nije imao dlaku na jeziku i često je komentarisao stvari koje ostali nisu smeli ili nisu hteli. Otuda i njegov ekspresni izlazak iz Parnog valjka – Hus je bio suviše fin i uglađen čovek da bi mogao da egzistira u istoj ravni sa rođenim buntovnikom.
No, iz te kratke saradnje njih dvojice, ostale su neke sitnice koje se lako prenebregnu. Džoni je Husa zainteresovao za nova muzička kretanja, a Valjak je snimio dve njegove pesme (Jablan/Kad Miki kaže da se boji). Za uzvrat, Hus je producirao legendarni prvi singl Azre Balkan/A šta da radim (1979).
Iz današnje perspektive, albumi Parnog valjka Vruće Igre (1980) i Vrijeme je na našoj strani (1981) su pokazale da je Hus sazreo kao autor, da zna da vešto iskoristi tekuće muzičke trendove i da je ovladao radom u studiju. U to vreme producirao je dosta uspešnih albuma (Haustor, Patrola, Stidljiva ljubičica, Animatori, Cacadou Look) – i jedan koji je je nestao bez traga.
Iako je album Patrole u sredini (1981) bio jedan od boljih koje je odradio, svojeglavi pevač te grupe Renato Matessi je ubrzo posle snimanja napustio grupu. Dvojica bivših članova, gitarista Saša Mićunović i bubnjar Dragan Simonovski, napravili su novu – Tora je bila spremna za start.
Usledilo je snimanje istoimenog albuma. U studiju su se za miks pultom našli Hus i Vedran Božić, muzika grupe se već pomerila ka novom romantizmu i zvučali su poput stranaca, pesme su bile sasvim dobre, omot kao da su radili momci iz Hipgnosisa i…
I ništa se nije desilo.
O grupi Tora i njenim članovima danas se ne može pronaći ni jedan jedini tekst. Nestali su negde zajedno sa novim valom.
U leto 1968. godine, velika pevačica & neobična žena Dusty Springfield snimila je jedan od svojih najvećih hitova “I Close My Eyes And Count to Ten“. Pesma se često emitovala i na domaćim radio stanicama, pa ne čudi da se kao prepev pojavila u dve verzije.
Usledilo je snimanje istoimenog albuma. U studiju su se za miks pultom našli Hus i