Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Sa muzikom koju svira i stvara Manfred Mann već više od pola veka nikada nije bilo dileme da li je dobra. Pitanje je samo u kom trenutku si raspoložen da je slušaš. Nema tu velike komplikacije jer je njegova vizija muzičkog delanja uvek bila jednostavna.
Angažuješ ubitačnu ritam sekciju koja melje sve ispred sebe, gitaristu koji ima instrument u malom prstu, vrhunskog pevača i pridodaš klavijaturističku pirotehniku. Prosto, zar ne?
Ever since I was a young boy,
I’ve played the silver ball.
From Soho down to Brighton
I must have played them all.
But I ain’t seen nothing like him
In any amusement hall
That deaf dumb and blind kid
Sure plays a mean pin ball
Teško da je bilo koji ozbiljan roker propustio da navije današnju pesmu bar nekoliko stotina puta, ali iznenađenjima nikada kraja.
Last night I had a dream
You were in it, and I was in it with you
And everyone that I know
And everyone that you know was in my dream
I saw a vampire
I saw a ghost
Everybody scared me but you sacred me the most
Ovo je jedna od onih pesama koje se lako zavuku u mali mozak i krenu da se vrte neprestano.
Dobre poznavaoce muzike ne treba da podsećam da je autor ove pesme veliki Randy Newman i da je snimljana na njegovom kolosalnom albumu Sail Away (1972).
Danas ću se pozabaviti sasvim drugom pričom…
Nekim albumima vreme ništa ne može. Takav je Kilimandjaro (1980), kojim su The Teardrops Explodes posle nekoliko godina mučenja uleteli direktno u ostrvsku post punk prvu ligu.
Tada sam po prvi put obratio pažnju na njihovog frontmena Juliana Copea.
Početkom šezdesetih rani rock & roll dostigao je svoj zenit. Stvari su se definitivno promenile u odnosu na pedesete, a prostor između onoga što je bilo i onoga što će biti ispunjavali su teen idoli. Ono što su snimali opasno je pretilo da se pretvori u groznu ljigu. Izgledalo je kao da su diskografske kompanije digle ruke od njih i prepustile ih sudbini.
No, u toj gomili našlo se i finih pesama.
Neša, kada me pozove, voli da me pita: “Dečko, šta slušaš ovih dana?”. Ma koliko puta da sam čuo ovu njegovu rečenicu, uvek me nasmeje – nikako to “dečko” da izbaci iz nje mada je ponavlja decenijama. Valjda se više i ne gleda u ogledalo dok se brije, pa ne primećuje koliko smo se i on i ja ofucali.
“Jedno devojče, matorije i od nas samih…”
I nisam ga slagao.
Zlatne dečake britanske beat muzike, The Hollies, već smo pominjali Valex & ja, pa nije red da se ponavljamo. Tokom osamdesetih su se, na moje veliko iznenađenje, povampirili i nastavili da snimaju i nastupaju sve dok Allena Clarkea nije izdao glas.
Samo što nikoga od nas, matorih drtina koje su ispratili prvi deo njihove veoma uspešne karijere, više nisu zanimali.
Nastavite sa čitanjem… “Stan’, bre, malo barem zbog ljubavi”
Bilo koji vid zlostavljanja najčešće ignorišemo jer, zaboga, nama se to ne dešava. A i ne poznajemo ljude koji su tome skloni. Istina o tome nalazi se, najčešće, iza dobro zatvorenih vrata. Gadljivi smo na sve vrste „sigurnih kuća“ i često pomislimo da u pisanju medija o zlostavljanju ima preterivanja – uostalom, iz iskustva znam da su se neke osobe u takvim „ustanovama“ lepo udomile & neprestano štićenicama drže motivacione govore ne pomišljajući da se zaustave.
Kako se one osećaju, mogu samo da naslućujem.
Ako priupitamo sopstvenu decu zašto tako malo čitaju, lakonski će nam odgovoriti: “Svega ima na Netu, samo uposliš Gugla…”
Eh… Mnogo toga tamo nema. 
Music is my sanctuary
Music is my blanket
O liku & delu Jeffa Becka već smo više puta raspredali na ovome mestu. Kao čovek koji ne može da sedi miran, tokom 2007. godine odsvirao je seriju koncerata u čuvenom Ronnie Scott’s Clubu u Londonu.