Budite gore. Jer, morate znati: dole je gore, a gore je bolje. A najbolje je u biblioteci, osim ako niste došli da kupujete poene umesto da pozajmljujete knjige.
U Domanovićevoj „Stradiji“, pripovedač sreće ribara koji mu pominje zemlju preko puta reke, za koju tvrdi da ima dosta svinja i ministara. Navodno, samo svinje se izvoze.
Više od veka kasnije, nazadovali smo. Ne samo da nismo otkrili kako 
da ministre prebacimo preko granice kako bi postali nečija tuđa briga, već ni više svinje ne izvozimo, naprotiv. Televizijska emisija koja je trebala to da razotkrije skinuta je s programa – očigledno je da ovi neizvezeni ministri žele da nas uvere kako je malo svinja u našem idealnom društvu, te nam je potrebna pripomoć sa strane.
Posle razgovora sa ribarom, naš pripovedač prelazi na drugu stranu, gde mu se svi čude kako to da ima šezdeset godina, a nema još nijedan orden. Jedan od njih je dobio orden jer mu nijedan magacin nije izgoreo za mesec dana dok je bio čuvar, drugi zato što je ostario a nije umro. I danas se za slične zasluge dobijaju ordeni i malobrojni su oni koji odolevaju tom iskušenju.
Pre sedamdeset godina, u jednom sličnom utopijskom društvu, svinje su odlučile da preotmu vlast. Moguće je da će se to jednog dana dogoditi i kod nas kada se uvozom postigne kritična masa.
Eko je, najpre, bio filozof, specijalista za istoriju Evrope i, pogotovo, teoriju simbola (iliti semiotiku). Za sebe je govorio da je književnik samo vikendom, dok je preko nedelje filozof. Znao je da mu nema pomoći u svetu uprosečene misli, osim da suptilno upakuje svoju kritiku u avangardnu misao koja tek naizgled bludi bez osobito preciznog cilja. Ni nama koji smo voleli intelektualni izazov čitanja njegovih dela ponekad nije bilo lako da se suočimo sa zadatkom da pred te romane izađemo spremni kao erudite, nosioci dubokog klasičnog obrazovanja. Sa zahvalnošću i velikim olakšanjem smo bar neke od tih romana uspevali da pročitamo bezmalo kao dela lake književnosti, tek ih vremenom prihvatajući u nekoj dubljoj ravni, i danas opravdano sluteći da tih nivoa ima još.
Odlazak Umberta Eka je događaj koji će nas pre podsetiti na to da se jedne dnevne novine diče time da su pustile u promet 300.000 primeraka romana “Ime ruže”, ne pokušavajući pritom (ili još bolje, posle) da pronađu na ulici barem stotinu onih koji su tu knjigu i pročitali.
Trudeći se da na klizavom terenu komentarisanja svetskih prilika ne upadnemo u demagogiju, moramo da primetimo da je jako teško sklopiti uvod u nedeljni utovar u periodu u kojem vaš dežurni komentator nije ni tri minuta proveo prateći medije. Sasvim spontano, ispade blagodet koju je 
