Volite li slikovnice? Slikovnice su prava stvar. Svašta čovek nauči iz njih.
Konotacije današnjeg datuma još uvek vibriraju u sinapsama onog dela naroda koji ne razume kakva je razlika između horde i nacije. Štaviše, i dan danas da uhvatite nekog starijeg od 40 godina i pitate ga koje godine je proglašena republika, on će vam reći da je to bilo 29. novembra 1943. godine u Jajcu, a ne 29. novembra 1945. godine u Beogradu. Tako je možda moralo biti: valjalo je tih posleratnih godina istovremeno opismeniti onaj deo naroda kojem nije bilo stalo da razume značaj postojanja nacije i još im utuviti da istorija ne pamti ništa drugo osim jednopartijskog sistema, orijentisanog na san o komunizmu, i revolucije koja je rešavala samo pitanja eliminacije okupatora. A to što je zapad uslovio pomoć Titu odlaganjem rasprave o državnom uređenju za period posle rata možda je čak i ubrzalo proces eliminacije neistomišljenika, bez suđenja, što je bilo prikladno prikriveno poštenom raspodelom budućeg ličnog mišljenja u kojem ti neistomišljenici nisu nikada ni postojali.
Ostao je neki čudni eho koji je u ljudima izazivao nelagodu. Bila je potrebna jača vibracija: agrarna reforma i samoupravljanje su završili posao. A opametio se čak i Krleža, koji je svojim govorom u Ljubljani efikasno ukinuo sposobnost koherentnog mišljenja i trasirao stazu onome što se posle zvalo “poštena inteligencija”. A šta je bilo posle, sad više i nije tako važno, pogotovo ako prihvatite izgovor da je ono onda bilo jednoumlje.
E, vidite: baš u tome je zajeb. Kada je narod nesposoban da evoluira u naciju, onda je jednoumlje, po svoj prilici, jedini efikasan način održavanja sistema. Obznana ili socijalizam, svejedno, Gradiška ili Goli otok, isto se hvata. I niko od vas nije tražio da volite jedno ili drugo od ta dva rešenja, već samo da funkcionišete u okviru onog sistema u kojem imate baksuz da živite.
Ali bilo bi lepo kada biste makar na trenutak prepoznali da je čak i jednoumlje bolje od bezumlja.
A ako ste upravo zaustili da pitate u čemu je razlika, reći ćemo vam i to: u jednoumlju ima da radite ono šta vam se kaže. U bezumlju nemate šta da radite.
Ta strašna (i, da se razumemo, nerešiva) nelagoda je samo dokaz da ste normalan čovek, verovatno ste željni da gledate svoja posla i da ne smetate svetu da se okreće, zadovoljni što možete da se probudite sutra imajući iste brige i istu sreću kao i juče. Kao normalan čovek, ne možete da razumete bezumnost nijednog terorističkog akta, ma gde se on desio. Zapravo, uopšte ne možete da razumete nijednu nasilnu smrt, ma bila ona čak i legitimna, poput izvršenja kazne ili pada u borbi dve vojske prsa u prsa. Smrt je kraj metafizike, pa ponestaje i to alternativno sredstvo za objašnjavanje pojava tamo gde je fizika odavno rekla laku noć. A nasilna smrt slučajno odabrane grupe ljudi u tako besmislenom činu kao što je teroristički akt nije samo kraj metafizike, već i kraj svake smislene misli ili reči.