Author: Suština pasijansa

Zaboravite mnoge narodne poslovice. Ovaj narod nije taj narod.

Kažu da je Zinedin Zidan, legendarni francuski fudbaler, u nekom trenutku izvesno najbolji igrač na planeti, imao veoma nezgodnu narav. Njega uopšte nije zanimala timska igra, nije ga zanimala taktika niti situacija na terenu, rezultat mu se nije motao po glavi, pa je bio duboko nesrećan kad bilo ko oko njega učini nešto što nije bilo u njegovom neposrednom planu. Njega su zanimale samo dve i samo dve stvari u životu: da stalno bude u posedu lopte i da napravi što veću budalu od protivnika. A zadatak stratega igre bi bio da uklopi sve ostale elemente – plan igre, taktiku, rad svih ostalih igrača – prema tom kapricioznom ludaku.

Mnogi su saigrači iz istih timova svedočili o tome kako je Zidan posle utakmice napuštao teren duboko nesrećan iako je njegov tim upravo pobedio u važnoj utakmici rezultatom od 3:0, jer on po svom dubokom ubeđenju na toj utakmici nije dovoljno nahranio svoju bolno izvitoperenu sujetu.

A zašto su ga trpeli? Zato što je bio nezaustavljiv. Zanimljivo pitanje na koje još niko nije odgovorio: da li je to bilo tako zato što niko nije umeo da ga zaustavi ili to niko nije smeo da učini da ne bi dobio po tamburi na sred terena?

Ozbiljniji ljubitelji fudbala će se svakako setiti incidenta u finalu svetskog prvenstva u fudbalu 2006, kada je Zidan u drugom produžetku utakmice sa Italijom izgubio živce i opaučio Maceratija glavom u grudi, čime je zaradio crveni karton, a pola Francuske i danas tvrdi da je time uticao na psihičko stanje saigrača pred ulazak u ciklus jedanaesteraca, kada je Italija uspela da osvoji zlatni buzdovan od pet i po kila. I nije sad bitno to što je Francuska igrala bolje, jer ne pobeđuje uvek bolji, to znate i sami: uvek pobeđuje pametniji. Tek, Zidan je posle te utakmice, koju je planirao i kao poslednju u karijeri, ipak dobio zlatnu kopačku. Nažalost, nju nije mogao da obuje kako bi lomio noge saigračima u rekreativnim mečevima po komšiluku, na koje se orijentisao nakon aktivne karijere.

Čegbre malo… Zašto smo ovo počeli da pričamo?… Ah, da.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 1. novembar”

Hajde da lepo uvedemo cenzuru i inkviziciju, pa da makar znamo na čemu smo.

Gore MOŽE biti, tako da bismo ovog puta hteli da uputimo apel svim ljudima dobre volje da prestanu da kukumavče kako nikad nije bilo zategnutije (bilo je) niti siromašnije (bilo je), kako nikad nije vladala ovolika strahovlada (jeste), kako je cenzura najveća dosad (nije), te kako je ovo najmračniji period Srbije (nije). Fora je samo u tome što zapravo jeste zategnuto, siromašno, strašno, cenzurisano i mračno, te je fora i u tome što nikad do sad nije sve to bilo istovremeno postavljano kao mera, pogotovo u kontekstu 21. veka, u kome čak i na retrogradno orijentisanom Balkanu važe neka druga pravila u odnosu na 15. vek, kada je zategnuto, siromašno, strašno, cenzurisano i mračno predstavljalo opšti obrazac življenja za svakog osim za sultana i njegovu svitu.

Preko svega, ova vlast otvoreno saopštava da smo mi svi budale. Dobro de, ne baš tim rečima, ali ako ste budala, vama je svakako svejedno, niste ni doprli do ovog bloga, pa nije ni jasno zašto se mi sad vama ovde obraćamo. Vi svi ostali, znate i sami: kada vam neki od onih mamlaza iz aktuelne političke eutarhije uputi radosnu vest kako će već za godinu-dve biti bolje, pa stoga zbilja nema potrebe da mladi emigriraju, mi vam preporučujemo da dobro kontrolišete svoje impulsivne reakcije. Ako vam onaj lik sa duuugom i uuuglednom političkom karijeeeeerom, tokom koje je strpljivim koracima došao do mesta Osrednje Velikog Štrumpfa, kaže da nema 24 stana u Burgasu, udahnite duboko deset puta i oćutite mu. A ako čujete da je sedam tragičnih smrti kažnjeno zabranom rešavanja ukrštenih reči u trajanju od dve godine, nasmešite se blago i klimnite glavom potvrdno, da drugi pomisle da se slažete da tom merom.

Drugim rečima, savetujemo vam da ne upućujete takve prosipače reči i činioce dela u tri pičke materine, jer terati nekog u tri pičke materine je nepristojno i rezervisano za baš-baš loše ljude, pa vam psovka, recimo, “da se nosiš u tri pičke materine” može biti ocenjenja kao neodgovarajuća, prenaglašena, pa čak i preterana (na stranu izostanak persiranja “nosite”, što je zaista neučtivo). Uostalom, kako hoćete, to je stvar vaše savesti: ako insistirate da izgovarača ili izvršitelja neke belosvetske demagogije oterate u tri pičke materine, učinite to, ali mi vam to ne savetujemo i ne stojimo uz vas u tom nastojanju. Međutim, ako ste spremni da malo ublažite svoju psovku, recimo da izjavite “nosite se svi redom, kolektivno ili pojedinačno, u pičku materinu (tj. samo jednu, prim. SP)”, postoji izvesna verovatnoća da ćemo vam se pridružiti u toj vrsti blagoslova.

I pustite sad Podgoricu: to je tamo. A mi smo ovde i gledamo svoju muku: sami sebe moramo da trpimo, jer naša vlast je legitimna. Pa i ona vlast tamo je legitimna, kažete vi; pa šta, kažemo mi – i to bi bilo to.

Uzdržite se, pobogu!

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 25. oktobar”