Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dajemo još jedno (nepotrebno) mišljenje o raznim stvarima
Suština pasijansa ima za vas poslednju reč pre promene kalendarske celine. A pošto smo mi jevanđelisti postmodernog izraza, učinićemo to na način koji će vam sigurno privući pažnju.
Da ne bismo dvaput govorili, poslužićemo se funkcijom koja omogućava prenošenje sadržaja iz drugog izvora (što je takođe u skladu sa postmodernim shvatanjem interneta kao celine):
Poslednji utovar ove godine. Šta biste više voleli: da budemo patetični ili džangrizavi? Možda malo prepotencije? A da krenemo da vas vređamo? Ne, ništa od toga, uprkos tome što nas poneki zalutali posetilac kvalifikuje baš tako. Neki ljudi su definitivno disleksični između redova. Mi zbog toga nemamo pravo da se ljutimo na njih. Nadamo se – pomalo naivno, ali uvek iskreno – da će dobro u njima ipak pobediti.
Dok srljamo u bolju budućnost, neki se ushićuju pronalaženjem pande, podsećajući usput sve oko sebe kako su te i te novine napisale da je za taj poduhvat sposobno samo 1% ljudi.
U slučaju da ne možete da pronađete nikog iz populacije od 99% ljudi koji ne mogu da vide pandu, verovatno ste sad vrlo zbunjeni. Zamislite tek koliko su ti siroti ljudi nesrećni: oni ne mogu da pronađu pandu, a njih ne može da pronađe niko… Nije ni čudo što nam se civilizacija raspada: tradicionalne norme su se već raspale, nema ko da kalibriše nove okvire ponašanja, bitno nam je samo da dokažemo kako smo elita bar u nečemu i u tom procesu ne biramo sredstva (koliko god ta diploma koštala).
Kako se to reflektuje na stvarnost (na primer, na dovoljnost zarade za pokrivanje svih troškova života), to nam nije baš sasvim jasno. Ali, palo nam je na pamet da bi bilo moguće namamiti nekog iz one populacije Nevidljivih. Evo jedne prikladne slike.
Elem: nađi pandu.
Uputstvo za korišćenje: podmetnite sliku kandidatu za Nevidljivog, na udaljenost od 15-30 cm od vrha nosa. Ako kaže da je našao pandu na slici, recite mu da laže i sačekajte reakciju. Ako se pobuni protiv vaše kvalifikacije da je lažov, predložite ga za ministra. Ako slegne ramenima, to znači da zaista vidi pandu i svejedno mu je šta vi mislite. Ako počne da plače, to znači da zaista laže. A znači i to da ste najzad, teškom mukom i velikim radom, uspeli da pronađete pripadnika 99% onih koji pandu ne vide.
Međutim, ovde postoji jedan silni problem za koji rešenje još uvek nije poznato. Elem, ova specifikacija metode za otkrivanje Nevidljivih ne predviđa šta treba činiti ako kandidat izjavi da pandu ne vidi. Reč je o tome da slučaj takve izjave još nije zabeležen (barem u Srbiji, to jest), pa neki davno napisani predlozi za tretman Nevidljivih nisu dokazani u praksi. Zbog toga smo prinuđeni da zaobiđemo opisivanje svih tih metoda, jer nam ionako ne biste verovali.
Dakle, otkrili ste Nevidljivog. I šta sad sa njim? E, to je veoma posebno pitanje…
Ajde što je došao. Ajde što je izjavljivao koješta. Ajde što su i njegovi domaćini isto izjavljivali koješta. Ajde i to što je našao za shodno da ponudi pomoć organima državne represije. Ma neka je čak i pretio Čaku Norisu nasred konferencije za štampu u Beogradu, bez stida. Ali, brate mili: sad će i da svira i peva u novogodišnjoj noći na udaljenosti manjoj od 6000 km od Srbije. Stvarno je krajnje vreme da se desi taj smak sveta.
Glavonja o kojem je ovde reč veoma je popularan među muškom publikom nižeg intelektualnog profila, uglavnom zahvaljujući beskonačnom nizu trećerazrednih filmova u kojima glumi hladnokrvne pravednike po prilično ustaljenom klišeu. Dakle, on je nekakav doktor ili prerano penzionisani šerif čije zen-poruke o uzajamnom nenapadanju negativci pogrešno shvataju kao slabost, za koje vreme ih on jedini provali u svim nepodopštinama koje rade, ali FBI neće da se odazove na njegove pozive. E, onda on najpre išamara jednog ili, još bolje, četvoricu koji mu natrče u dramaturški nerazrađenoj sceni u kafani jer još nije vreme za kaskaderske efekte, ali je baš bitno da su to gorile glavnog negativca. Pa onda on tako ide kroz film tešeći dobre ljude, poklanjajući mačiće maloletnicama i smešeći se na siromašnog crnca kako bi pokazao da i u Teksasu vole crnce, usput sa rastućom frekvencijom šamarajući negativce i pucajući im u stomak iz sačmarice (ali to isključivo ako je neko pola sata ranije spustio šapu na sisu ćerke njegovog omiljenog komšije, onog što mu orezuje živicu dok on sprema treći doktorat).
Najzad, ovaj heroj se u ključnom času obuzdava od ubijanja glavnog negativca, te ga predaje predstavnicima zakona koji se pojavljuju taman toliko prekasno da imamo vremena da pogledamo flashback u kojem negativac golim rukama davi mače njegove bratanice (brat je poginuo u Vijetnamu ili Iraku ili već negde) kada ju je uhvatio kako gleda dok njegovi ljudi pod njegovim nadzorom sipaju neku u mraku svetleću tečnost u baštu orhideja bakice koja mu je na početku filma poklonila jabuku i saopštila mudrost koju je poslednji put čuo još dok ga je deda držao u krilu kad je bio dete, te mu tako zamalo isterala suzu ganuća (kad bi umeo da glumi, uspeo bi i da iscedi tu suzu).
No, u času predavanja gloim rukama sputanog glavnog negativca policiji, on još uvek ne zna da bakica upravo umire od povreda nakon što su je pregazila četiri kamiona, a da se bratanica, u delirijumu tuge zbog izgubljenog mačeta, odala teškim drogama na Haitiju, odakle će je on spasiti u sledećem filmu, i to u paralelnoj radnji dok glavna radnja bude šamarajuće-krvava osveta zbog smrti one bakice.
Sve je to uobičajeni šablon takozvane B produkcije; mada, danas je to već C produkcija, jer to su filmovi koji se snimaju za holivudski ekvivalent siće. Superjunak je tu filmsku karijeru izgradio kao ko zna koji u nizu majstora borilačkih veština nakon zalaska sportske karijere. Jer, tako ti je to: u Americi nema sjedit’ ‘nako ako hoćeš da živiš u skladu sa reputacijom.
Situacija je htela da ga je razni polusvet čuo kad je krenuo da drnda gitaru, pa je odlučio da bi se dalo prodati i to. Vi, naravno, niste čuli ništa od te muzike, ali dvojica predstavnika ekipe Samuraja Skoja jesu, nakon čega im je zamalo bilo potrebno banjsko lečenje u domenu auditivno-kognitivne patologije. Problem je u tome što polusvet koji veruje u te njegove filmove takođe veruje da niko ne može da snimi i objavi album ukoliko to nije vredno da se čuje…
Inače, lik se usput toliko primio na tu foru superheroja da je pomalo pobrkao granice stvarnosti. Pre neku godinu se čak aktivirao i kao volonter u šerifovoj kancelariji u nekoj vukojebini na granici sa Meksikom, jer je ukapirao da njegova popularnost u filmskom pravedništvu ima dobar odjek u službi i može dobro da se proda, a usput može i van kuće da koristi oružje sa pravom bojevom municijom, što je verovatno i činio, ali o tome se manje priča.
I sad, dotični čovekoliki se pojavljuje u Beogradu prvi put pre godinu i po, pa drugi put protekle nedelje.
Pošto ovo nije jedan od onih tekstova koji udaraju zazubice čitaocima, da odmah izgovorim konačni zaključak: u pitanju je obično đubre, najgori nastavak serijala.
I tako, dok se u supermegafensi bioskopu Cineplex beogradskog tržnog centra Ušće čekalo tri debela dana za karte sedme epizode Ratova zvezda, samo nekoliko blokova udaljeni staronovobeogradski bioskop Fontana ugostio je mene i još devet duša zainteresovanih za upoznavanje sa novim avanturama sveta Sile i njenih svetlotamnih lutaka… pardon, heroja. Stotridesetšest minuta kasnije isteturao sam se iz bioskopa, potpuno zbunjen, sa nevericom u očima.
E sad možemo mirno da ređamo činjenice koje vode gorenapisanom zaključku. No, pre svega, muzika.
Rad je od majmuna stvorio čoveka. Alkohol vrati stvari na svoje mesto.
Alkohol, međutim, nije među razlozima što ove nedelje nema utovara. Razlog je drugi i banalan je, pa je samim tim i nevažan i nema razloga da ga pominjemo.
Budite vedri, čili, hrabri i vredni, pa gledajte da se danas zabavite nekako drugačije. Prijatan ručak vam želimo.
Sledeći utovar nedeljom, uz malo sreće, ide redovno 20. decembra u podne.
A sad: ciljna ravnina benaste 2015. godine. Baš da vidimo kakvo nam finale spremaju na poligrafskom testiranju.
Da li je ova nedelja bila dovoljan dokaz da brzina protoka informacija lako amnestira sve one koji su predmet tih informacija u bilo kom kontekstu? Shvatate li vi uopšte koliko je dobro iskalibrisan medijski prostor? Kalibracija je važna stvar za precizno merenje, precizno kretanje, precizno gledanje i precizno laganje. Ako ne znate kako se kalibrišu vage, busole, durbini i poligrafi, loše ćete proći. Ključ je u tome da budete strpljivi, pa ćete naučiti sve što treba. Obaška što kalibrisanjem dajte kontekst informacijama i zato je važno da kalibraciju obavite vi, a ne ne ko drugi u vaše ime.
Važno je da i vi svakodnevno trenirate izazivanje empatije, baš kao što to rade oni ljudi koji imaju profesionalnu potrebu ili obavezu da lažu, a njihova imena znaju svi. Ali nisu ti ljudi tome krivi, jer oni nisu nikad ničemu krivi, nego su krivi svi ostali. Vi ste krivi. Da, vi.
Tema je teška i preteška, a danas je nedelja, ručak samo što nije, već je tri dana prošlo otkako se Etna probudila i mi smo sad u sosu što smo pred vama načeli pretešku temu. Ali, vi ste tome krivi: stalno imate neka očekivanja, a lepo smo vas odavno upozorili da odbacite svaku nadu… uh, ne… k-hm… da odbacite svako očekivanje – svi vi koji ulazite ovde. Kao što reče onaj rasejani profa “milion puta sam vam rekao da ne preterujete”, tako smo vam i mi stotinu puta rekli da ste sami krivi što se izlažete Kalibrisanima u raznim medijima. Sklonite se, pobogu, pa to je gore od promaje!
I mi smo se pomalo umorili od natezanja tema, jer mnogo je slađe dremati nego se baviti teškim temama. Pa ćemo zato danas da prekršimo davno dato obećanje da vam se nikad nećemo obraćati kao kopirajteri. E, pa ‘oćemo. Da ne bude zabune: nećemo postati kopirajteri, nego… Mimikrija, znate ono kad đavo kaže “Pa ono je bio reklamni spot, Bile!” ili kad se lovac sakrije u žbun pa zviždi kao kupus u nameri da ulovi zeca. E, tako nekako.
Razumećete usput.
Volite li slikovnice? Slikovnice su prava stvar. Svašta čovek nauči iz njih.
Konotacije današnjeg datuma još uvek vibriraju u sinapsama onog dela naroda koji ne razume kakva je razlika između horde i nacije. Štaviše, i dan danas da uhvatite nekog starijeg od 40 godina i pitate ga koje godine je proglašena republika, on će vam reći da je to bilo 29. novembra 1943. godine u Jajcu, a ne 29. novembra 1945. godine u Beogradu. Tako je možda moralo biti: valjalo je tih posleratnih godina istovremeno opismeniti onaj deo naroda kojem nije bilo stalo da razume značaj postojanja nacije i još im utuviti da istorija ne pamti ništa drugo osim jednopartijskog sistema, orijentisanog na san o komunizmu, i revolucije koja je rešavala samo pitanja eliminacije okupatora. A to što je zapad uslovio pomoć Titu odlaganjem rasprave o državnom uređenju za period posle rata možda je čak i ubrzalo proces eliminacije neistomišljenika, bez suđenja, što je bilo prikladno prikriveno poštenom raspodelom budućeg ličnog mišljenja u kojem ti neistomišljenici nisu nikada ni postojali.
Ostao je neki čudni eho koji je u ljudima izazivao nelagodu. Bila je potrebna jača vibracija: agrarna reforma i samoupravljanje su završili posao. A opametio se čak i Krleža, koji je svojim govorom u Ljubljani efikasno ukinuo sposobnost koherentnog mišljenja i trasirao stazu onome što se posle zvalo “poštena inteligencija”. A šta je bilo posle, sad više i nije tako važno, pogotovo ako prihvatite izgovor da je ono onda bilo jednoumlje.
E, vidite: baš u tome je zajeb. Kada je narod nesposoban da evoluira u naciju, onda je jednoumlje, po svoj prilici, jedini efikasan način održavanja sistema. Obznana ili socijalizam, svejedno, Gradiška ili Goli otok, isto se hvata. I niko od vas nije tražio da volite jedno ili drugo od ta dva rešenja, već samo da funkcionišete u okviru onog sistema u kojem imate baksuz da živite.
Ali bilo bi lepo kada biste makar na trenutak prepoznali da je čak i jednoumlje bolje od bezumlja.
A ako ste upravo zaustili da pitate u čemu je razlika, reći ćemo vam i to: u jednoumlju ima da radite ono šta vam se kaže. U bezumlju nemate šta da radite.
Džordž Fara iznenada progovori: “Molim vas da svi sednete. Mislim da smo predaleko otišli. Hajde, nema potrebe da izgledate tako ljuti, gradonačelniče Hardine, niko od nas nije veleizdajnik.”
“U to me tek morate ubediti.”
Fara se blago osmehnu. “I sami znate da tako ne mislite. Dozvolite mi da nešto kažem.”
Njegove lukave očice se napola zaklopiše, a na glatkoj površini brade presijavao mu se znoj. “Nema svrhe kriti da je Odbor došao do zaključka da se pravo rešenje anakreonskog problema nalazi u onome što će biti obelodanjeno kada se kroz šest dana otvori Kripta.”
“Je li to vaš doprinos ovom pitanju?”
“Da.”
“Da ništa ne preduzimamo, je li tako, već da u tihom spokojstvu i sa punim poverenjem čekamo da deus ex machina iskoči iz Kripte?”
“Ukoliko je lišimo vaše emocionalne frazeologije, upravo bi to bila ideja.”
Optuživanje svih muslimana za postojanje terorista bi bilo isto kao da optužite sve muzičare za postojanje Justina Biebera.
Današnji utovar nije onakav kakvim biste ga vi hteli. Nemajući kud, napunili smo ga sadržajima koje je neko drugi izmislio, a mi ovde sad samo lopatom prenosimo te sadržaje vama, kiteći se tuđim perjem.
Ali – da malo zastanemo: kakav je to utovar koji biste vi hteli? Da li biste bili spremni da sklopite neki takav?
U zemlji u kojoj se samocenzurišu čak i pozorišne predstave spremljene sa dramskim tekstovima starim 400 godina, poziv na nekakvo uključivanje mozga kao predmet odbrane od ludila više ne pomaže. Ako želite da ostanete slepci, niko nema prava da vam tu želju brani.
A ako bismo vas pozvali da uzmete motke, da ih zamočite u govna i da krenete da rušite samodršca, verovatno bi nas sproveli na kaficu u najbližu ekspozituru Ministarstva unutrašnjih poslova. A mi ne volimo da idemo na kafu na takva mesta, pa vas zato nećemo pozvati da uzmete motke, zamočite ih u govna i krenete da rušite samodršca.
Najzad, ovo je demokratska zemlja, pravna država i tako to: sami ste ga izabrali, sad ga sami i trpite do isteka mandata.
Ma idi, očekujemo od muzičara kao da su vanbračna deca Zevsa, Izide i Bude
Stara Marfijeva podgovorka kaže da je bolje da rezultati nekog posla liče na nešto nego da ne liče ni na šta. Nije se baš proslavio, taj Marfi, ovom dosetkom jer ima poslova koje je mnogo bolje ne počinjati ako im je cilj da na kraju tek liče na nešto. Recimo, ona glupa staklena piramida u Parizu. Razumem, doduše, da se spektakularnost zgrade pravljene u obliku knjige da bi se u nju stavila biblioteka upravo pojačava poređenjem sa nečim tako seljački (na način kojim Crni Guja izgovara reč peasent) kičastim, pa mi se opet čini da to nije bio razlog njenog nesrećnog piramidalnog postojanja.
Nastavak priče, svakako, neće imati nikakve veze sa zgradama, pa bi stoga valjalo pustiti neku muziku, zavaravanja čitaoca radi. Valjalo bi, ali ne danas.
