Stalno nešto pišem da je važno i krupno. Ne i danas
Bio jednom jedan most u Zagrebu, izgledao je baš ovako:
Narod ga je, o čuda, zvao Hendrix.
Category: Komentari
Dajemo još jedno (nepotrebno) mišljenje o raznim stvarima
Dve vrste vrednosti
Danas je vreme za sejanje pesimizma
U svojoj knjizi “Ovaj svet može da bude bolji” neugodni Janis Varufakis piše:
Predvečerje na ostrvu Egini. Leto je. Sediš na našoj terasi zagledana u crveno Sunce, koje tone u more. Da sam tada došao i počeo da ti pričam o nekoj svojoj besmislici, naljutila bi se što ti kvarim trenutak.
Iste večeri, nešto kasnije, večerali smo sa prijateljima u okolini Maratona. Tvoj drug Paris je bio inspirisan – svi se smejemo njegovim vicevima. Čak i ti, koja si tako stroga.
A onda te kapetan Kostas, koji pristaje svojim ribarskim čamcem tik do taverne, moli za uslugu. Sidro mu se zaglavilo negde na dnu, a lanac je pukao dok je pokušao da ga izvuče. “Ne bilo ti zapoveđeno”, kaže ti, “pošto znam koliko voliš da roniš, da li bi mogla da zaroniš i zakačiš sidro za ovo uže? Sam bih to uradio, ali me ova reuma danas ubija.” “Naravno”, odgovaraš mu ne gubeći priliku da postaneš “junakinja dana” i, sva ponosna, skačeš u more.
Dok se još nismo ohladili od ovih reči, brzo jedna muzika:
Neznam ja tog Anštajna
Do you know? Don’t you wonder?
What’s going on down under you
Pošteno govoreći, ne poznajem nikoga ko govori „ne znam“, „ne mogu“, „ne smem“. I prilično sam siguran da takav neko u ovoj našoj, ili čija li je već, despotiji ne postoji. Součimo se sa praktičnom činjenicom da svi govorimo „neznam“, „nemogu“, „nesmem“. Ovo suočavanje čoveku hladnu jezu uz kičmu šalje ako se seti oca svih pravopisa ovog našeg, pa šta god to značilo, jezika, pravila svih pravila: „Piši kao što govoriš!“
Negde između Vukovog ukamenuklesanog zakona i nas, živih korisnika ugnezdio se Pravopis sprskog jezika, evo u šestom izdanju iz 2013. godine, koji mastiljavim olovčicama dopisuju sede glave Srpske akademije nauka i umetnosti, što svaki odlazak na pijacu vide kao njegovanovsko hodočašće, svojevrsnu potvrdu uverenja da je jezik komplikovana stvar koja se mora više i više zapetljavati i generalizovati. Ili je ipak obratno, pa se između jednog praktičnog uputstva o pisanju i nas, živih korisnika ugnezdilo nekakvo (sada već polu)religijsko pravilo davno umrlog invalida sa mesijanskim sindromom.
Dalje ćemo da bistrimo ovu dilemu, nego samo da čunemo jednu pesmu… Koju smo čuli i ranije… Ili nismo…
Utovar nedeljom, 15. novembar
Može li dalje ovako? Glupo je i pitati, jer i glupan zna odgovor.
Htedoste nešto reći? Htedoste ućutati? Nemir vam je u grudima, ne znate kako da izrazite to, peče vas taj neizdrž, a nemate ni najmanju ideju kako da rešite taj grč?
Ta strašna (i, da se razumemo, nerešiva) nelagoda je samo dokaz da ste normalan čovek, verovatno ste željni da gledate svoja posla i da ne smetate svetu da se okreće, zadovoljni što možete da se probudite sutra imajući iste brige i istu sreću kao i juče. Kao normalan čovek, ne možete da razumete bezumnost nijednog terorističkog akta, ma gde se on desio. Zapravo, uopšte ne možete da razumete nijednu nasilnu smrt, ma bila ona čak i legitimna, poput izvršenja kazne ili pada u borbi dve vojske prsa u prsa. Smrt je kraj metafizike, pa ponestaje i to alternativno sredstvo za objašnjavanje pojava tamo gde je fizika odavno rekla laku noć. A nasilna smrt slučajno odabrane grupe ljudi u tako besmislenom činu kao što je teroristički akt nije samo kraj metafizike, već i kraj svake smislene misli ili reči.
Nažalost, nije se erupcija zla završila strašnim vestima iz Pariza. Nastavila se tokom subote na raznim forumima, društvenim mrežama i inim online resursima, gde su neki čudni i, nažalost, brojni ljudi pozivali na nekakvu božansku pravdu uspostavljenu negde na Balkanu kao opravdanje za ono što se u petak uveče desilo u Parizu. Preskočićemo gađenje koje smo osetili zbog takvog manira tih iza ekrana skrivenih, ponekad udobnošću anonimnosti uzjebanih komentatora. Podsetićemo čestitog čitaoca na jednu prostu stvar.
Nije to Francuska napadnuta. Napadnut je svet u kojem živite vi, vaša deca, vaši prijatelji i deca vaših prijatelja. Napadnut je način života koji svakome dopušta da radi šta hoće i priča šta hoće, e do mere slobode i prava drugih u istom životnom prostoru. Napadnuto je čak i pravo nekih dupeglavaca da izgovore ili napišu takvu glupost kao što je nekakva nazovi-pravda što je barem 120 nevinih ljudi izgubilo život u bezumnom činu najagresivnijeg zamislivog oblika nametanja sopstvenog mišljenja.
Ljudima bez savesti je teško pomoći, jer oni sami sebi ne žele da pomognu.
Biografija čini čoveka
Big birds fying across he sky
Throwing shadows on our eyes
Leave us
Helpless
Zamislite to: čovek se rodi, bavi se, čini. U nekom trenutku se okrene iza sebe, obično jer mu traže da rezimira svoje trajanje. Ono što u tom trenutku čovek učini, način na koji sebe kompresuje u prostor oivičen formatom praznog papira, njegova je esencija, pa šta god to značilo.
Nešto iskusniji, ako razumete ovu igru reči, čitaoci muškog pola će se možda (sic!) setiti da su prvo suočavanje sa ovim problemom doživeli na regrutaciji. Naime, tamo se očekivalo da se u pismenoj formi odgovori na dva bezobrazna pitanja: 1) Ko sam ja i 2) Šta bih želeo da budem. Tačan odgovor na prvo pitanje je, svakako, ime i prezime, a na drugo će posao završiti bilo šta iz palete zanimanja Fonda za zapošljavanje. Međutim, jedno je vojska, a sasvim drugo stvaran život – što valjda znaju svi osim vojske.
Sada je vreme da konačno izgovorim šta sam naumio – ali, ipak, da pustim jednu razbistravajuću muziku:
Mladenović, Divljan i Štulić zaslužuju poštovanje
I feel like I owe it to someone
Da se mi razumemo, pre svega: nisam ljubitelj muzike EKV-a. Prvi put sam se susreo sa njihovim radom uz spot za pesmu Oči boje meda, koji sam kao klinac prvi put video u okviru tadašnje emisije o rok muzici, one sa belom sobom u kojoj su članovi bendova skakali na plejbek, znaće gazda Peackok kako se zvala. Pesma mi se nije dopala. Tako je ostalo do danas, pri čemu sada znam i zašto ne volim ni nju ni ostatak EKV-ovog opusa: pre svega, nisam ljubitelj refleksivne poezije, više sam parolni tip. Takođe, nisam ljubitelj izmenjenih stanja izmenjene svesti, dakle svih tih kafana, droza raznih i ostalih alkohola.
E, tako. Pošto smo se razumeli, hajde sada da bistimo detalje:
Nastavite sa čitanjem… “Mladenović, Divljan i Štulić zaslužuju poštovanje”
Једна од пре: крагујевачка пијаца
Пијаца још није добацила до бицикла, да има три рода (бицикли, бицикла, бицикло). Има само два (пијац, пијаца), а пошто не знам који важи у Крагујевцу, оставио сам га по своме, у женском роду.
Кад се фотка пијаца, сви некако очекују неки бизаран детаљ – две бабе се чупају за косу, неки јадник продаје цигарете, неки мафијаш броји паре, смрзнута девојчица босонога продаје шибице… Немам ту навику. На пијаци има за сваког по нешто, па ето и за мене.
(велика)
Као што рекох јуче, привлаче ме та места где се нешто уздиже у позадини, ваљда зато што су овде ретка, и што ми делују некако ушушкано. Презнојавамо се и све нешто биркамо, кад ладовину кад промају, шта се већ да ухватити. Након посете музеју и мимохода уз Гимназију, пролазимо поред пијаце. Време на овом снимку је 11:46, летњи дан у подне, звезда упекла, само ми још ушушкано фали.
Једна од пре: низ сокак
Више пута ми се десило, док сам бирао фотку за овде, да неку изоставим јер је снимљена кад и нека већ објављена. Што је неправда: надахнуће кад наиђе, не бира. Две недеље ништа, а онда пет комада за сат.
Дакле, ова фотка је снимљена два минута након претходне, вероватно мање од двеста метара даље. На коју страну? Па, низбрдо.
(велика)
Брзо сам схватио шта ме то привукло да шкљоцнем овај сокак. Падина у даљини. По Банату може свашта да се нађе, али да се сними овако низ улицу и да се ем виде кровови даљих кућа виђени одозго, ем да иза и изнад последњих кућа има још нечег осим неба, е то нема. Можда у Вршцу, ово друго.
Balada o bilo kom javnom preduzeću, koja od čitalaca očekuje da razmisle i odgovore na jedno jednostavno pitanje
Don’t you ever ask them why, if they told you, you would cry
Bilo jednom jedno, bilo koje, javno preduzeće. Ali, pre svega, znate li šta je to javno preduzeće? Ako ste naivni, reći ćete da je u pitanju državna firma, čija je obaveza da upravlja nekim javnim dobrom, recimo vodom, putevima, prugama, osvetljenjem ili skloništima. No, ako ste iole odrasli, onda znate da je to jedna efikasna simbioza partije na vlasti i sindikata. Partija na vlasti nagrađuje svoje članove za uspeh na izborima postavljajući ih na zgodna direktorska mesta u javnom preduzeću, a predstavnici sindikata, u zamenu za lezilebovanje, ne talasaju nad nesposobnošću postavljenih direktora i aktivno, kroz radničke-sportske igre, kase uzajamne pomoći, sindikalne pozajmice i vaučere za letovanje i zimovanje, drže radnike pod kontrolom. Sve ovo plaćaju radnici ovog javnog preduzeća, kao i svi ostali radnici, kroz budžet ove naše, ili čija li je već, despotije.
Svaki direktor ponaosob kraducka u većoj ili manjoj meri, novogodišnji promotivni materijal se sakriva i traži kvartalno doštampavanje, gorivo se cisternama danonoćno doprema do službenih pumpi, novac se pere kroz ogromne račune za velike nabavke i ostale rehabilitacije; strukovnih radnika ima dovoljno, sitnoj boraniji se sistematski i po Zakonu o radu isplaćuje molitveni dodatak za započinjanje bilo kakvog posla, magacini su još uvek puni opreme i rezervnih delova, privatne firme pristaju da izdaju potrebnu robu na lepe oči, u nadi da će ući u taljenje sa državom, trenutni premijer i/ili ministar povremeno vikne DA NE MOŽE TAKO VIŠE i slično. Ukratko, idila.
Marketinška pasija po Tonusu
Rejoice, rejoice, we have no choice but
To carry on
U svojoj knjizi Ovaj svet može da bude bolji inkriminisani Janis Varufakis piše sledeće reči:
Mnogi će ti reći da tvoj otac ne zna šta govori. Da je ekonomija, ekonomska teorija – nauka. (…) Da ona (…) kombinuje matematiku, statistiku i logiku kako bi naučno sprovodila analiza socijalno-ekonomskih fenomena. Besmislice! Ekonomija možda primenjuje matematičkle modele i statistički metod, ali više liči na astrologiju nego na astronomiju. Ekonomija ne može da funkcioniše na takav [naučni] način (…) Nažalost, mnoge moje kolege ekonomisti, većina njih, opredeljuju se za to da se prave da su naučnici i na taj način završavaju tako da što više podsećaju na astrologe, eventualno na teologe koji pokreću matematičke dokaze o postojanju Boga, na crkvene moćnike koji ulažu u neznanje i sujeverje onih što žive u stanju zabrinutosti za sopstveni opstanak i u strahu od onoga šta će biti sutra.
E, sada ćemo da vidimo šta ćemo sa ovim rečima, ali pre toga mora da se desi kakva muzika: